Inicijativa “Pozdrav iz kraja” iz Udruženja “Satibara” ima za cilj da pokrene mlade preko društvenih mreža, prvenstveno kako bi što bolje upoznali svoju zajednicu i njeno kulturno nasleđe. Time žele da mladi doprinesu izmeštanju kulturnih i umetničkih sadržaja iz glavnog grada, a sve to na jedan jako dobar način- kroz umetnost i različite radionice. Za promeni.rs Marija Rodić prenela je svoje utiske i zašto je za njih aktivizam važan.
-Zbog čega je aktivizam važan?
Veoma je važan jer pokreće razne pozitivne procese u društvu koji mogu dovesti do velikih promenama. Bez njega ne bi bilo evolucije ni svesti ni društva. A i ljudi bi se verovatno dosta otuđili, aktivizam ipak počiva pre svega na udruživanju.
Koja je bila inicijalna kapisla da započnete Vašu aktivističku priču?
Što smo više putovali, više smo otkrivali koliko manja mesta kriju decu i mlade koji su talentovani, energični i spremni da ruše predrasude, ali često deluju uspavano samo zato jer ne dobiju ni priliku da budu glasnogovornici svoje zajednice, niti da učestvuju u kulturaktivističkim inicijativama. Za Dolovo su presudile dve stvari: 1. postoji ogroman dom kulture, pun potencijala; 2. na pitanje o kulturnim sadržajima, dobili smo odgovor: „Pa, ovde ima samo folklor.”
-Da li ste nekada (i kada) poželeli da odustanete?
Da, onda kada smo se premorili od adiministracije, uspavanosti institucija… A naročito kada su neki lokalni političari ograničavali pristup mladima. U jednom trenutku je delovalo kao da na svakom koraku preskačete neke nove zidove. Ali, pozitivni efekti koji je naš program imao na zajednicu ohrabrio nas je da preguramo krizu, a direktor doma kulture se angažovao i više nego što smo od njega očekivali ili tražili. Udružili smo se sa meštanima i na kraju uradili i više od planiranog.
-Koji su Vam bili najveći izazovi tokom aktivističke borbe?
Najmučnije nam je bilo da podnosimo toksične elemente vladajuće političke partije, koji su u malom mestu prisutni na svakom koraku i ugrožavaju ekosistem zajednice. Imali smo ponekad utisak da je sloboda izbora toliko ugrožena, da se na kraju otprilike gleda i kod kog pekara kupuješ hleb. Uspešno smo zaobišli sve to, ali takve stvari nas uvek iznova razočaravaju.
-Najznačajniji trenutak, odnosno trenutak u kom ste pomislili da je vredelo truda?
U jednom trenutku smo imali dve grupe polaznika radionica, konstantne pozive da dođemo opet što pre i par neplaniranih volontera koji su uživali da doprinose svemu što radimo. Pored toga, lančano je krenula da se stvara jedna nova zajednica svih generacija u kojoj smo svi bili jednaki, slobodni i kreativni. A onda još i 13-godišnja Sara pita kako se upisuje filmska produkcija, i samoinicijativno organizuje promo-materijale po selu!
-Po(r)uka budućim aktivistima…
Nikad se ne zna ko će prepoznati značaj vašeg aktivizma i kada ćete izazvati talas dobrih reakcija. Zbog toga je važno da i kad ide sporo, imate u vidu da će biti i naglih skokova.
-Podrška kroz rs nam je značila zbog…
Zahvaljujući ovoj podršci dobili smo priliku da aktivističke umetničke prakse iz našeg inkluzivnog kinokluba „Moj krupni plan” testiramo u manjim sredinama na duži period. Započeli smo proces izlaska „Satibare“ iz Beograda, ali ne samo kroz jednokratne aktivnosti, već decentralizaciju i našeg tima.
