O okruženju u kom deluju aktivisti i organizacije civilnog društva u Srbiji, na primerima napada na fantomskim portalima, slučaja “Spisak” i napada na Milana Vujića , pročitajte u studiji slučaja Bojane Selaković iz Građanskih inicijativa.
U 2020. godini značajno su se pogoršali uslovi za rad ne samo organizacija civilnog društva (OCD), već svih društvenih aktera koji u obavljanju svojih aktivnosti iznose kritičke stavove u vezi sa aktuelnom političkom ili društvenom situacijom u Srbiji.
Nedostatak institucionalnog dijaloga doveo je do produbljivanja političke krize u Srbiji, što je prepoznato i od strane međunarodnih organizacija poput Evropskog parlamenta, Evropske komisije i drugih organizacija koje se bave pitanjima zaštite i unapređenja ljudskih prava. Takvo okruženje pogodovalo je daljoj polarizaciji društva, širenju zapaljive i diskriminatorne retorike i bujanju ekstremizma usled izostanka delovanja nadležnih državnih organa. Ovakvi trendovi neminovno su uticali i na sve organizacije civilnog društva, bez obzira na spektar vrednosti koje zastupaju.
U uslovima nepostojanja komunikacije između politički podeljenih subjekata, kao i nespremnosti države da pruži adekvatan odgovor na sve izazove koje je sa sobom nosila pandemija Covid-19, OCD su dale značajan doprinos. Umesto pozicije konstruktivnog partnera i koretkiva organa vlasti, OCD, posebno one koje pružaju direktne usluge korisnicima iz osetljivih društvenih grupa, su često morale da na sebe preuzmu ono što je bila obaveza institucija tokom krize.
Prethodna godina donela je rastući trend aktivnosti organizacija sa desnog spektra koje se mogu podeliti u dve osnovne grupe. Jedna grupa aktivnosti bila je usmerena na jačanje takozvanog anti–globalističkog narativa koji se manife-stovao kroz snažne anti-migrantske poruke, ali širenje lažnih vesti o različitim aspektima pandemije, pozivanje na kršenje propisanih zdravstvenih mera i bojkot vakcinacije. Drugi aspekt rada ovih organizacija ogledao se u učestvovanju i podršci kampanjama usmerenim protiv pro- -evropski orjentisanih organizacija u Srbiji.
Ipak, i pored značajno vidljivog sužavanja prostora za građansko delovanje i svih ograničenja izazvanih zdravstvenom krizom, tokom 2020. godine zabeležen je i porast neformalnog građanskog aktivizma kao reakcija na goruće probleme što društva, što konkretnih zajednica. Ovo je bilo najprisutnije u oblastima od značaja za zaštitu životne sredine, ali i reakcijama na različite aspekte pandemije.
Nažalost, njihovi napori nisu prepoznati niti adekvatno tretirani. Upravo suprotno, OCD su bile izložene konstantnoj diskreditaciji iniciranoj i/ili vođenoj od strane pojedinaca ili grupa bliskih vladajućoj stranci, zabeleženi su i fizički napadi na pojedine aktiviste, a slučaj “Spisak” predstavlja najsnažniji institucinalni pritisak na civilno društvo zloupotrebom zakonskih ovlašćenja Uprave za sprečavanje pranja novca.
Ova studija slučaja je deo zajedničkih napora Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA), Nacionalne koalicije za decentralizaciju (NKD), Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) i Partnera za demokratske promene da podstaknu veće učestvovanje građana u odlučivanju kroz projekat „Građani imaju moć” koji podržava Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID). Stavovi izraženi u ovom radu isključivo su stavovi autora i ne odražavaju stavove USAID-a.
