Publikacija: Javna preduzeća i javna uprava – Upravljanje van zakona i pokušaji građana da mu stanu na put

Javna i javno-komunalna preduzeća u Srbiji čine značajan deo ekonomije zemlje (23% kapitala privrede Srbije), a u njima je zaposleno preko 165 hiljada ljudi. Stoga ne čudi što ona ujedno predstavljaju jedno od glavnih poprišta partijske kontrole javnog sektora i korupcije. Kako je vremenom Srbija usvajala propise koji su otežavali zapošljavanje bez kontrole u državnoj upravi i lokalnoj samoupravi, tako su javna preduzeća dobijala na atraktivnosti kao mesto za uhlebljenje partijskih kadrova, koji će, po potrebi, svoje usluge uzvratiti kao sigurni glasovi na izborima. Za svrhu izbornih kampanja ili političke promocije, korišćenje resursa javnih preduzeća je ponekad toliko očigledno da dolazi čak i do reakcija državnih organa, a ne samo ljutitih građana.
Partijskom i drugom nepotrebnom zapošljavanju služe česte izmene akta o sistematizaciji javnih mesta.

Drugi vidovi zloupotreba u javnim preduzećima, koji se pogodno mogu iskoristiti za zloupotrebe u partijske ili druge svrhe ogledaju se u suvišnim ili
nameštenim javnim nabavkama, kao i brojnim situacijama kada se novac troši a da se nabavke uopšte ne sprovode. Neretko, javna preduzeća, koja imaju veću fleksibilnost upotrebe novca od klasičnih korisnika budžeta, kroz oglašavanje pomažu rad „podobnih“ medija, ili kroz navodno komercijalna sponzorstva i „društveno odgovorno“ poslovanje vrše skriveno budžetsko finansiranje, koje nije vidljivo u završnom računu.

Bitno je naglasiti da kada je reč o preduzećima u vlasništvu države na raznim nivoima govorimo u stvari o nekoliko vrsta privrednih subjekata. Nekada je broj preduzeća u kojima je država bila vlasnik merio hiljadama. Većina njih je u poslednjoj deceniji prošlog i prvoj deceniji ovog veka prodata ili propala. Država je i dalje ostala vlasnik u nekim firmama koje se nadmeću na tržištu, bilo zato što niko nije želeo da ih kupi, zbog postojanja komercijalnog interesa (ili političkog) interesa ili čekanja da dođe neka dobra prilika za prodaju.

Pored komercijalnih preduzeća, koja jesu u državnom vlasništvu a ne bi morala biti, postoje javna preduzeća (u užem smislu reči), čiji se rad uređuje posebnim zakonom. To su preduzeća koja obavljaju takozvane „delatnosti od opšteg značaja“, pa je država stoga spremna da ih održava u životu i kada prave gubitke. Takođe, među javnim preduzećima ima i mnogih koji su monopolisti ili izrazito dominanti igrači na tržištu, što im obezbeđuje profitabilnost. Neka od njih su organizovana kao „javna“ ili „javno-komunalna“ preduzeća, a druga kao akcionarska društva ili društva sa ograničenom odgovornošću, što može biti uvod u njihovu prodaju.

Trenutno postoji ukupno 34 takva preduzeća na centralnom nivou, AP Vojvodina je osnivač tri preduzeća, dok lokalnih javnih preduzeća ima oko 70012.
Pokušaj da se rad mnogih preduzeća u državnom vlasništvu sakrije u potpunosti od očiju javnosti, kroz izmene Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja koje su planirane 2018 i 2019. uz nemušta obrazloženja, sprečen je energičnom reakcijom domaćeg civilnog društva i mišljenjima eksperata SIGMA koje su išle u istom pravcu.

Ova studija slučaja je deo zajedničkih napora Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA), Nacionalne koalicije za decentralizaciju (NKD), Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) i Partnera za demokratske promene da podstaknu veće učestvovanje građana u odlučivanju kroz projekat „Građani imaju moć” koji podržava Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID). Stavovi izraženi u ovom radu isključivo su stavovi autora i ne odražavaju stavove USAID-a.

Detalje o publikaciji možete videti OVDE

Publikacija: Proboji kineskog zida u Zrenjaninu – Građanski aktivizam VS. Linglong

Na koje sve probleme su ukazivali aktivisti kada je reč o izgradnji fabrike Linglong u Zrenjaninu i na koji način su pokušavali da kroz institucije utiču na taj proces, čitajte u studiji slučaja koju je napisao Ivan Živkov.

Kršenje velikog broja propisa, zloupotreba javnih ovlašćenja, ignorisanje građanskih prava i izuzetna popustljivost državne, pokrajinske i lokalne vlasti prema jednom investitoru su dosadašnja iskustva u vezi s kineskom kompanijom Linglong koja gradi ogromnu fabriku autoguma kod Zrenjanina. Tužilaštvo i Upravni sud u dugom vremenskom periodu ignorišu krivične prijave i tužbe u vezi s izgradnjom te fabrike. Javnost u Srbiji je uskraćena za saznanje o tome kako će rad te gumare uticati na životnu sredinu, hranu koja se u njoj proizvodi, obližnji specijalni rezervat prirode “Carska bara” i zdravlje ljudi koji tu žive. Informisanje o tim problemima je otežano jer ih prorežimski mediji ignorišu ili zataškavaju. Monitoring investicije kompanije Linglong i njenih posledica po Zrenjanin i Srbiju tokom prethodne tri godine sistematski sprovode samo građanski aktivisti, uz pomoć nekoliko udruženja i nezavisnih medija.

Ova studija slučaja je deo zajedničkih napora Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA), Nacionalne koalicije za decentralizaciju (NKD), Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) i Partnera za demokratske promene da podstaknu veće učestvovanje građana u odlučivanju kroz projekat „Građani imaju moć” koji podržava Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID). Stavovi izraženi u ovom radu isključivo su stavovi autora i ne odražavaju stavove USAID-a.

Detalje o publikaciji možete videti OVDE

Publikacija: Novinari na optuženičkoj klupi: SLAPP tužbe kao uvod u iscrpljivanje

Šta su SLAPP tužbe i kako se one koriste u Srbiji za pritisak na istraživačke novinare, na primeru redakcije KRIK-a, čitajte u studiji slučaja koju je napisala Vesna Radojević, novinarka KRIK-a.

Na engleskom jeziku termin Strategic Lawsuits against Public Participation na srpskom bukvalno znači strateški postupci protiv javnog učešća. U najkraćem, SLAPP tužbama njihovi podnosioci najčešće ne traže pravdu na sudu, već žele da iscrpe ili zastraše tužene. Upravo ove metode su prepoznate u tužbama koje je KRIK dobio u poslednje vreme.

Od osnivanja 2015, pa sve do pre godinu i po dana KRIK se suočio sa tek nekoliko tužbi od kojih nijedna nije dobila negativan epilog po redakciju. Te tužbe jasno su predstavljale pritisak na rad redakcije, ali su to, ispostaviće se kasnije, bili izolovani slučajevi. Međutim, to je bio samo početak, odnosno uvod u pravi talas tužbi koje je KRIK dobio kasnije. Tako je u prethodnih godinu dana redakcija KRIK-a doslovno zatrpana plavim kovertama iz sudova, a u većini od devet aktuelnih sudskih postupaka koje KRIK i njegovi novinari i novinarke imaju, podnosioci tužbi su ljudi iz vlasti ili oni bliski njima. Vrednost postupaka je čak tri puta veća od godišnjeg KRIK-ovog budžeta – podnosioci tužbi na ime naknada od KRIK-a i novinara ove redakcije traže gotovo 90 miliona dinara. Redakcija KRIK-a, ali i brojne organizacije ovaj nalet tužbi razume kao pokušaj da se KRIK iscrpi i na kraju ugasi.

Publikaciju možete pročitati OVDE

Ova studija slučaja je deo zajedničkih napora Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA), Nacionalne koalicije za decentralizaciju (NKD), Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) i Partnera za demokratske promene da podstaknu veće učestvovanje građana u odlučivanju kroz projekat „Građani imaju moć” koji podržava Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID). Stavovi izraženi u ovom radu isključivo su stavovi autora i ne odražavaju stavove USAID-a.

Studija slučaja: Razvoj otpora protiv malih hidroelektrana u Srbiji – od lokalnih akcija do masovnog ekološkog bunta

Na koji način su se lokalne akcije protiv malih hidroelektrana u Srbiji pretvorile u masovni ekološki bunt na nacionalnom nivou, u novoj studiji slučaja predstavlja Dina Đorđević, novinarka Centra za istraživačko novinarstvo Srbije.

Male hidroelektrane (MHE) duže od jedne decenije masovno se grade u Srbiji na planinskim rekama i potocima. Njihov podsticaj deo je šire priče o borbi protiv klimatskih promena i pokušaja da se smanji proizvodnja energije na ugalj, a poveća proizvodnja struje na način koji bi bio manje štetan po prirodu i zdravlje ljudi.

Srbija se obavezala Energetskoj zajednici da će povećati udeo struje iz obnovljivih izvora na 27% do 2020. Poslednji podaci pokazuju da je u 2019. iz obnovljivih izvora proizvedeno 21,44% struje. U skladu sa obavezama, država je podsticala privatne investitore da ulažu u posao sa MHE tako što je stvorila povoljne poslovne uslove za njih. Srbija je investitorima garantovala da će struju iz MHE otkupljivati po višoj ceni 12 godina. Ovaj novac dolazio je od računa za struju. Iako se ovakav sistem državnog podsticaja preporučuje u prvim godinama kako bi tržište zelene energije zaživelo, Srbija je sa njim nastavljala mnogo duže. Evropska komisija je od 2015. godine preporučivala Srbiji da promeni način podsticaja, tj. pređe na sistem plaćanja koji je manje povoljan za investitore.

Tipične male hidroelektrane derivacionog tipa u Srbiji su često građene mimo ekoloških standarda, na štetu prirode, ali i lokalnog stanovništva. Poznati su primeri samovolje investitora koji su suprotno propisima čupali vegetaciju sa obala reka. To se desilo prilikom izgradnje MHE na Jošaničkoj reci u podnožju Kopaonika 2014. godine. Ljudi koji žive u neposrednoj blizini MHE objavljivali su snimke suvih korita reka. Zbog toga su ostali bez vode za svoju stoku. Manje vode u reci negativno je uticalo i na živi svet u njoj, upozoravala je stručna zajednica.

„Guranje reka u cevi“, kako ove projekte opisuju njihovi protivnici, pokrenulo je lokalne proteste, najpre na jugoistoku zemlje, a zatim i drugim delovima Srbije. Oni su vremenom prerasli u masovni bunt. Isti problem ujedinio je meštane različitih krajeva, aktiviste, organizacije, a mobilisao je ljudi širom zemlje koji do tada nisu znali ništa o ovoj temi. Male hidroelektrane postale su glavni problem u vezi sa zaštitom životne sredine u 2018. To je bila prva ekološka tema koja je tokom 2019. na ulice Beograda izvela nekoliko hiljada ljudi. Pomalo amaterski, dugi i slobodnije organizovani, kako ih i sami aktivisti vide, skupovi protiv MHE dobili su podršku akademske zajednice, stručnjaka i imali su veliki odjek u javnosti. Iz njih su nastali daleko masovniji protesti koji su skretali pažnju i na brojne druge ekološke probleme poput zagađenja vazduha, štetnih posledica rudnika.

Ova studija slučaja je deo zajedničkih napora Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA), Nacionalne koalicije za decentralizaciju (NKD), Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) i Partnera za demokratske promene da podstaknu veće učestvovanje građana u odlučivanju kroz projekat „Građani imaju moć” koji podržava Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID). Stavovi izraženi u ovom radu isključivo su stavovi autora i ne odražavaju stavove USAID-a.

Detalje o studiji slučaja možete videti OVDE

Analiza: Zaštita uzbunjivača – geneza, pravni okvir, praksa

Na koji način se država odnosi prema uzbunjivačima? Kako je tekao proces izrade pravnog okvira za njihovu zaštitu? Odgovore na ova pitanja nudi predsednik Civilnog odbora za zaštitu ljudskih prava i uzbunjivača, advokat Rodoljub Šabić.

Iako je u poslednjoj deceniji usvojeno i ratifikovano više međunarodnih dokumenata koji se uz ostalo odnose i na taj problem i izvršeno nekoliko intervencija u unutrašnjem normativnom poretku, a 2014. usvojen i jedan važan zakon sa pretenzijom da na celovit način tu zaštitu uredi, to ipak ni pravno a pogotovo faktički nije obezbedilo zaštitu na poželjnom i potrebnom nivou. U prilog takvoj oceni u kontinuitetu govore činjenice koje su evidentne u svakom od relevantnih segmenata a koje potvrđuju indolentnost i nespremnost vlasti da se iskreno i dosledno založi za to da se ta zaštita uspostavi i unaređuje.

Ovaj tekst nudi osvrt na:

  1. genezu pravne zaštite,
  2. postojeći normativni okvir,
  3. praksu.

Osvrt prvenstveno podrazumeva činjenice i statističke podatke koji se tiču uzbunjivača u užem smislu, dakle lica na koja se formalno odnose ili bi se mogle odnositi zakonske odredbe o zaštiti uzbunjivača ali se, neizbežno, u značajnoj meri bavi i odnosom vlasti prema drugim licima koja formalno nisu uzbunjivači, ali su branioci ljudskih prava, novinari istraživači, aktivisti civilnog sektora.

Ovaj rad je deo zajedničkih napora Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA), Nacionalne koalicije za decentralizaciju (NKD), Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) i Partnera za demokratske promene da podstaknu veće učestvovanje građana u odlučivanju kroz projekat „Građani imaju moć” koji podržava Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID). Stavovi izraženi u ovom radu isključivo su stavovi autora i ne odražavaju stavove USAID-a.

Pročitajte analizu OVDE

Studija slučaja: Ubistvo prava – ubistvo pravde za planinske reke

Na koji način je pitanje izgradnje MHE na Rakitskoj reci postalo jedna od najvećih ekoloških inicijativa u poslednjih nekoliko godina u Srbiji, predstavljamo u studiji slučaja koju su napisali aktivisti inicijative “Odbranimo reke Stare planine”.

Studiju slučaja možete preuzeti OVDE

Dana 15. avgusta 2020.godine, aktivisti iz svih delova Srbije okupili su se nedaleko od sela Rakite, i izveli akciju vađenja dela cevovoda za mini-hidroelektranu (MHE) „Zvonce“ na Rakitskoj reci. Radi se o jednoj od najvećih inicijativa ekoloških aktivista (ali i ostalih građana koji su zainteresovani za pitanje zaštite životne sredine), u poslednjih nekoliko godina u Srbiji. Ova akcija je zapravo predstavljala odraz sve većih broja inicijativa i pokreta koji se bave ugrožavanjem životne sredine, kao i sve većeg broja primera gde od strane investitora dolazi do ugrožavanja ekološke bezbednosti građana a i šire. Kako bismo u potpunosti razumeli kako i zbog čega je pitanje izgradnje MHE na Rakitskoj reci postalo tema na nacionalnom nivou, Beogradski centar za bezbednosnu politiku je u saradnji sa pokretom “Odbranimo reke Stare planine” izadio studiju slučaja, radi boljeg razumevanja konteksta, aktivnosti i problema koji su doveli do toga da “pitanje Rakite” postane tema koja je privukla pažnju velikog broja građana Republike Srbije.

Studija slučaja predstavlja hronologiju dešavanja na Rakitskoj reci – od (ne)postojanja potrebnih dozvola, (ne)poštovanja zakona, tužbi, reakcija meštana, lokalne samouprave i građana Srbije, pa do toga kakva je situacija na Rakitskoj reci danas.

Ova studija slučaja je deo zajedničkih napora Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA), Nacionalne koalicije za decentralizaciju (NKD), Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) i Partnera za demokratske promene da podstaknu veće učestvovanje građana u odlučivanju kroz projekat „Građani imaju moć” koji podržava Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID). Stavovi izraženi u ovom radu isključivo su stavovi autora i ne odražavaju stavove USAID-a.

Studija slučaja: Zaštita javnog interesa pravnim sredstvima – presuda Upravnog suda u slučaju “Gondola”

Kako je Regulatorni institut za obnovljivu energiju i životnu sredinu (RERI) uspeo da spreči izvođenje pripremnih radova za izgradnju stanice gondole na Kalemegdanu, predstavljamo u studiji slučaja koju su napisali Jovan Rajić i Mirko Popović.

Studiju slučaja možete preuzeti OVDE

Upravni sud je 12. februara 2021. godine doneo presudu po tužbi Regulatornog instituta za obnovljivu energiju i životnu sredinu (RERI) kojom je usvojio zahtev tužioca i poništio građevinsku dozvolu za izvođenje pripremnih radova za izgradnju stanice gondole na Kalemegdanu. Sud je uvažio argumente tužioca (RERI) i poništio rešenje (građevinsku dozvolu) Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, te predmet vratio nadležnom prvostepenom organu na ponovno odlučivanje. Na taj način okončan je postupak pred Upravnim sudom, koji je u aprilu 2019. godine tužbom pokrenuo RERI, iz razloga što je građevinska dozvola nezakonito izdata.

Ovaj postupak je veoma značaj za upravno-sudsku praksu ali i delovanje udruženja koja štite opšte i kolektivne interese jer je Upravni sud, uprkos tvrdnjama tuženog ministarstva, JP „Skijališta Srbije“ i Grada Beograda (kao zainteresovanih lica u postupku), nedvosmisleno zaključio da je RERI, kao udruženje koje štiti kolektivni i javni interes aktivno legitimisan kao stranka koja ima pravo da preispituje odluke upravnih organa, kroz pokretanje upravnog spora pred nadležnim sudom. Upravni sud je ovom presudom potvrdio činjenice koje je RERI istakao u tužbi, a koje su Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, JP „Skijališta Srbije“, grad Beograd, kao i pojedini javni funkcioneri uporno negirali:

  • Upravni sud je priznao aktivnu legitimaciju udruženju koje se bavi zaštitom životne sredine, jer je osporenim upravnim aktom povređen na zakonu zasnovan interes;
  • Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture bilo je dužno da u postupku izdavanja građevinske dozvole, pored Zakona o planiranju i izgradnji, primeni Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu i Zakon o kulturnim dobrima;
  • Pojam izgradnja objekta, koji je utvrđen članom 2. tačka 30. Zakona o planiranju i izgradnji jeste skup radnji koji obuhvata i pripremne radove za građenje;
  • JP „Skijališta Srbije“ bilo je dužno da uz zahtev za izdavanje građevinske dozvole dostavi studiju o proceni uticaja na životnu sredinu na koju je data saglasnost nadležnog organa;
  • U presudi je nedvosmisleno potvrđena činjenica, na osnovu dokumentacije koja je priložena uz spornu građevinsku dozvolu, da je izgradnja stanice gondole na Kalemegdanu planirana na parceli koja se nalazi u okviru zaštićenog kulturnog dobra od izuzetnog značaja za Republiku Srbiju („Beogradska tvrđava“) i Arheološkog nalazišta „Antički Singidunum“.

Ova studija slučaja je deo zajedničkih napora Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA), Nacionalne koalicije za decentralizaciju (NKD), Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) i Partnera za demokratske promene da podstaknu veće učestvovanje građana u odlučivanju kroz projekat „Građani imaju moć” koji podržava Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID). Stavovi izraženi u ovom radu isključivo su stavovi autora i ne odražavaju stavove USAID-a.

Foto: FoNet/Aleksandar Levajković

Studija slučaja: Presek napada na aktiviste i organizacije civilnog društva

O okruženju u kom deluju aktivisti i organizacije civilnog društva u Srbiji, na primerima napada na fantomskim portalima, slučaja “Spisak” i napada na Milana Vujića , pročitajte u studiji slučaja Bojane Selaković iz Građanskih inicijativa.

Studiju slučaja možete preuzeti OVDE

U 2020. godini značajno su se pogoršali uslovi za rad ne samo organizacija civilnog društva (OCD), već svih društvenih aktera koji u obavljanju svojih aktivnosti iznose kritičke stavove u vezi sa aktuelnom političkom ili društvenom situacijom u Srbiji.

Nedostatak institucionalnog dijaloga doveo je do produbljivanja političke krize u Srbiji, što je prepoznato i od strane međunarodnih organizacija poput Evropskog parlamenta, Evropske komisije i drugih organizacija koje se bave pitanjima zaštite i unapređenja ljudskih prava. Takvo okruženje pogodovalo je daljoj polarizaciji društva, širenju zapaljive i diskriminatorne retorike i bujanju ekstremizma usled izostanka delovanja nadležnih državnih organa. Ovakvi trendovi neminovno su uticali i na sve organizacije civilnog društva, bez obzira na spektar vrednosti koje zastupaju.

U uslovima nepostojanja komunikacije između politički podeljenih subjekata, kao i nespremnosti države da pruži adekvatan odgovor na sve izazove koje je sa sobom nosila pandemija Covid-19, OCD su dale značajan doprinos. Umesto pozicije konstruktivnog partnera i koretkiva organa vlasti, OCD, posebno one koje pružaju direktne usluge korisnicima iz osetljivih društvenih grupa, su često morale da na sebe preuzmu ono što je bila obaveza institucija tokom krize.

Prethodna godina donela je rastući trend aktivnosti organizacija sa desnog spektra koje se mogu podeliti u dve osnovne grupe. Jedna grupa aktivnosti bila je usmerena na jačanje takozvanog anti–globalističkog narativa koji se manife-stovao kroz snažne anti-migrantske poruke, ali širenje lažnih vesti o različitim aspektima pandemije, pozivanje na kršenje propisanih zdravstvenih mera i bojkot vakcinacije. Drugi aspekt rada ovih organizacija ogledao se u učestvovanju i podršci kampanjama usmerenim protiv pro- -evropski orjentisanih organizacija u Srbiji.

Ipak, i pored značajno vidljivog sužavanja prostora za građansko delovanje i svih ograničenja izazvanih zdravstvenom krizom, tokom 2020. godine zabeležen je i porast neformalnog građanskog aktivizma kao reakcija na goruće probleme što društva, što konkretnih zajednica. Ovo je bilo najprisutnije u oblastima od značaja za zaštitu životne sredine, ali i reakcijama na različite aspekte pandemije.

Nažalost, njihovi napori nisu prepoznati niti adekvatno tretirani. Upravo suprotno, OCD su bile izložene konstantnoj diskreditaciji iniciranoj i/ili vođenoj od strane pojedinaca ili grupa bliskih vladajućoj stranci, zabeleženi su i fizički napadi na pojedine aktiviste, a slučaj “Spisak” predstavlja najsnažniji institucinalni pritisak na civilno društvo zloupotrebom zakonskih ovlašćenja Uprave za sprečavanje pranja novca.

Ova studija slučaja je deo zajedničkih napora Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA), Nacionalne koalicije za decentralizaciju (NKD), Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) i Partnera za demokratske promene da podstaknu veće učestvovanje građana u odlučivanju kroz projekat „Građani imaju moć” koji podržava Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID). Stavovi izraženi u ovom radu isključivo su stavovi autora i ne odražavaju stavove USAID-a.

 

Publikacija: Međunarodni mehanizmi zaštite branitelja ljudskih prava

Publikaciju možete preuzeti OVDE

Koji sve međunarodni mehanizmi zaštite su dostupni braniteljima ljudskih prava predstavlja predsednica Komiteta pravnika za ljudska prava YUCOM i članica Civilnog odbora za zaštitu branitelja ljudskih prava i uzbunjivača Katarina Golubović.

Ovaj vodič služi aktivistima da se prepoznaju kao branitelji ljudskih prava, da saznaju koja su minimalna prava branitelja garantovana na međunarodnom nivou, te da dobiju informacije o adresama i načinima na koji međunarodna zajednica pruža podršku i zaštitu braniteljima ljudskih prava.

Čovek koji deluje u skladu sa ljudskim pravima i javnim interesom daje pozitivan doprinos za razvoj svog životnog okruženja. To okruženje može da bude usko vezano za lične aktivnosti (npr. radno okruženje u različitim oblastima), a može uticati na život celog društva ili pojedinih grupa (npr. života sredina ili institucionalni i pravni sistem države).

Po pravilu, delovanje na šire okruženje se odvija udruženim snagama, kroz neformalne grupe ili udruženja. Značaj takvog čoveka prepoznat je na međunarodnom nivou i dobio je naziv branitelj ljudskih prava (Human Rights Defender). To je bilo potrebno, jer se delovanje branitelja često suprotstavlja nelegitimnim interesima jakih aktera, pa im je neophodna jaka institucionalna podrška. Onda kada jaka institucionalna podrška i zaštita izostane na domaćem tj. nacionalnom nivou, tada je zaštitu neophodno potražiti izvan granica svoje zemlje, u okviru regionalnih i međunarodnih organizacija i zajednice. Konkretni mehanizmi zaštite branitelja ljudskih prava razvijaju se na početku 21. veka, na univerzalnom nivou. Deklaracija o braniteljima ljudskih prava koju je 1998. godine usvojila Generalna skupština Ujedinjenih nacija postala je osnov za razvoj zaštitnog mehanizma na nivou Ujedinjenih nacija, ali i regionalnih organizacija OEBSa, Saveta Evrope i Evropske unije. Ovakva postavka je veoma značajna jer Deklaracija postavlja osnov za odgovore na pitanja ko su branitelji ljudskih prava (pojam branitelja ljudskih prava), koja su njihova prava, i od čijih napada se moraju zaštititi.

Ovaj rad je deo zajedničkih napora Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA), Nacionalne koalicije za decentralizaciju (NKD), Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) i Partnera za demokratske promene da podstaknu veće učestvovanje građana u odlučivanju kroz projekat „Građani imaju moć” koji podržava Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID). Stavovi izraženi u ovom radu isključivo su stavovi autora i ne odražavaju stavove USAID-a.

Publikaciju možete preuzeti OVDE

Publikacija: Uzbunjivači u Srbiji

Sa kakvim izazovima se sve suočavaju uzbunjivači u Srbiji, da li mogu da računaju na zaštitu i podršku, da li slučajevi na koje oni alarmiraju javnost imaju epiloge – saznajte u tekstu novinara i člana Civilnog odbora za zaštitu branitelja ljudskih prava i uzbunjivača Vuka Cvijića.

Uzbunjivači u Srbiji prolaze težak put, jer su često, umesto da dobiju podršku državnih institucija, izloženi progonu baš onih koji su formalno zaduženi za njihovu zaštitu. Veoma su retki primeri da se sudski postupci okončaju po prijavi uzbunjivača, a i u tim slučajevima prijavljeni funkiconeri nisu imali ozbiljne posledice. U slučajevima u kojima su se otkrića uzbunjivača odnosila na više predstvnike vlasti, nema primera da je neko osuđen. Takođe nema primera da nije bilo otpora prema uzbunjivačima, bez obzira da li iznose informacije o korupciji lokalnih inspektora zbog parking kazni ili ministara zbog trgovine oružjem. Trpeli su mobing, profesionalnu degradaciju i na kraju se, u najvećem broju slučajeva, suočavali sa otkazom.

U tekstu su navedeni samo neki od brojnih primera uzbunjivanja koji daju sliku odnosa prema uzbunjivačima u Srbiji. To su:

  • slučaj “Krušik”,
  • slučajevi koji se odnose na procese uzbunjivanja u Ministarstvu unutrašnjih poslova,
  • slučajevi koji se odnose na uzbunjivanje u javnim preduzećima i državnoj upravi;

Ovaj rad je deo zajedničkih napora Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA), Nacionalne koalicije za decentralizaciju (NKD), Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) i Partnera za demokratske promene da podstaknu veće učestvovanje građana u odlučivanju kroz projekat „Građani imaju moć” koji podržava Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID). Stavovi izraženi u ovom radu isključivo su stavovi autora i ne odražavaju stavove USAID-a.

Publikaciju možete preuzeti OVDE