Publikacija: Javna preduzeća i javna uprava – Upravljanje van zakona i pokušaji građana da mu stanu na put

Javna i javno-komunalna preduzeća u Srbiji čine značajan deo ekonomije zemlje (23% kapitala privrede Srbije), a u njima je zaposleno preko 165 hiljada ljudi. Stoga ne čudi što ona ujedno predstavljaju jedno od glavnih poprišta partijske kontrole javnog sektora i korupcije. Kako je vremenom Srbija usvajala propise koji su otežavali zapošljavanje bez kontrole u državnoj upravi i lokalnoj samoupravi, tako su javna preduzeća dobijala na atraktivnosti kao mesto za uhlebljenje partijskih kadrova, koji će, po potrebi, svoje usluge uzvratiti kao sigurni glasovi na izborima. Za svrhu izbornih kampanja ili političke promocije, korišćenje resursa javnih preduzeća je ponekad toliko očigledno da dolazi čak i do reakcija državnih organa, a ne samo ljutitih građana.
Partijskom i drugom nepotrebnom zapošljavanju služe česte izmene akta o sistematizaciji javnih mesta.

Drugi vidovi zloupotreba u javnim preduzećima, koji se pogodno mogu iskoristiti za zloupotrebe u partijske ili druge svrhe ogledaju se u suvišnim ili
nameštenim javnim nabavkama, kao i brojnim situacijama kada se novac troši a da se nabavke uopšte ne sprovode. Neretko, javna preduzeća, koja imaju veću fleksibilnost upotrebe novca od klasičnih korisnika budžeta, kroz oglašavanje pomažu rad „podobnih“ medija, ili kroz navodno komercijalna sponzorstva i „društveno odgovorno“ poslovanje vrše skriveno budžetsko finansiranje, koje nije vidljivo u završnom računu.

Bitno je naglasiti da kada je reč o preduzećima u vlasništvu države na raznim nivoima govorimo u stvari o nekoliko vrsta privrednih subjekata. Nekada je broj preduzeća u kojima je država bila vlasnik merio hiljadama. Većina njih je u poslednjoj deceniji prošlog i prvoj deceniji ovog veka prodata ili propala. Država je i dalje ostala vlasnik u nekim firmama koje se nadmeću na tržištu, bilo zato što niko nije želeo da ih kupi, zbog postojanja komercijalnog interesa (ili političkog) interesa ili čekanja da dođe neka dobra prilika za prodaju.

Pored komercijalnih preduzeća, koja jesu u državnom vlasništvu a ne bi morala biti, postoje javna preduzeća (u užem smislu reči), čiji se rad uređuje posebnim zakonom. To su preduzeća koja obavljaju takozvane „delatnosti od opšteg značaja“, pa je država stoga spremna da ih održava u životu i kada prave gubitke. Takođe, među javnim preduzećima ima i mnogih koji su monopolisti ili izrazito dominanti igrači na tržištu, što im obezbeđuje profitabilnost. Neka od njih su organizovana kao „javna“ ili „javno-komunalna“ preduzeća, a druga kao akcionarska društva ili društva sa ograničenom odgovornošću, što može biti uvod u njihovu prodaju.

Trenutno postoji ukupno 34 takva preduzeća na centralnom nivou, AP Vojvodina je osnivač tri preduzeća, dok lokalnih javnih preduzeća ima oko 70012.
Pokušaj da se rad mnogih preduzeća u državnom vlasništvu sakrije u potpunosti od očiju javnosti, kroz izmene Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja koje su planirane 2018 i 2019. uz nemušta obrazloženja, sprečen je energičnom reakcijom domaćeg civilnog društva i mišljenjima eksperata SIGMA koje su išle u istom pravcu.

Ova studija slučaja je deo zajedničkih napora Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA), Nacionalne koalicije za decentralizaciju (NKD), Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) i Partnera za demokratske promene da podstaknu veće učestvovanje građana u odlučivanju kroz projekat „Građani imaju moć” koji podržava Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID). Stavovi izraženi u ovom radu isključivo su stavovi autora i ne odražavaju stavove USAID-a.

Detalje o publikaciji možete videti OVDE

Studija slučaja: Komunikacija građana i Narodne Skupštine u Republici Srbiji

Nakon parlamentarnih izbora koji su održani 3. aprila 2022. godine, trinaesti po redu saziv Narodne skupštine Republike Srbije će početi sa radom. Kao i do sada, građani će imati mogućnost da komuniciraju sa narodnim poslanicima i skupštinskim odborima. U ovoj analizi, prikazaćemo na koji način i putem kojih mehanizama građani mogu da utiču na donosioce odluka i tako ukažu na probleme sa kojima se suočavaju u svojoj zajednici, a potencijalno i utiču na rešavanje istih. Po pravilima izbornog sistema Republike Srbije, nema direktne veze između samih birača i narodnih poslanika. Građani koji se izjašnjavaju na slobodnim i neposrednim izborima glasaju za izborne liste, ali nemaju nikakvog uticaja na konačni izbor narodnih poslanika. Ovakva okolnost doprinosi otežavanju komunikacije između građana i predstavnika zakonodavne vlasti, utiče na udaljavanje poslanika i građana, ali može dovesti i do vezivanja narodnih poslanika za stranačke odluke i zastupanje stranačkih interesa.[1] Nezadovoljstvo građana radom Narodne skupštine i poslanika, u kombinaciji sa nepoverenjem, istraživanja potvrđuju godinama unazad, dok najnoviji podaci pokazuju i njihov rast. Skoro tri četvrtine građana se 2021. godine uglavnom ili potpuno slaže sa tim da poslanici više brinu o interesima svojih stranaka nego o interesima građana, dok preko polovine građana smatra da su poslanici nedostupni građanima koji žele da ih kontaktiraju.[2] Pored same direktne komunikacije sa građanima, važan aspekt rada Narodne
skupštine mora biti i redovno objavljivanje i ažuriranje informacija o njihovom radu po proaktivnom osnovu, pre nego što ih određeno lice zatraži, kao i objavljivanje različitih dokumenata o sprovedenim i planiranim aktivnostima (npr. Godišnji program rada koji nikada do sada nije bio objavljen, godišnji izveštaji o radu, godišnji budžet, radne biografije narodnih poslanika, Etički kodeks i slično). U ovoj studiji biće predstavljeni neki od glavnih mehanizama (javna slušanja, javne rasprave) koji su građanima na raspolaganju prilikom menjanja pojedinih zakonskih odredbi, ali i neki od direktnijih vidova komunikacije sa samim narodnim poslanicima (podnošenje narodne inicijative, direktna obraćanja narodnim poslanicima preko internet stranice Narodne skupštine i slično).

Ova studija predstavlja deo zajedničkih napora Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA), Nacionalne koalicije za decentralizaciju (NKD), Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) i Partnera za demokratske promene Srbija da podstaknu veće učestvovanje građana u odlučivanju kroz projekat „Građani imaju moć” koji podržava Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID). Sadržaj studije je isključiva odgovornost autora i ne predstavlja nužno stavove USAID-a ili Vlade SAD.

Detalje o studiji slučaja možete videti OVDE

Publikacija: Šta je novo u novom Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja?

Izmene i dopune Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja (u daljem tekstu – Zakon) stupile su na snagu 16.11.2021. godine, i primenjuju se od 17.02.2022. godine. Radi se o propisu koji novinari, istraživači, aktivisti i civilni sektor svakodnevno koriste kako bi došli do informacija o radu državnih organa i drugih nosilaca javnih ovlašćenja (ministarstava, jedinica lokalne samouprave, javnih preduzeća, opština, škola, komora, itd), i na taj način ukazivali na loše (ponekad koruptivne) prakse, i uopšte vršili kontrolu nad njihovim radom. Nakon 16 godina primene Zakona, javila se potreba za njegovim izmenama, pre svega zbog problema sa izvršenjem odluka Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti (Poverenik), sve češćim ignorisanjem zahteva tražilaca informacija od strane organa vlasti (u čemu su prednjačila pojedina državna preduzeća), neefikasnim nadzorom nad primenom Zakona, zloupotrebama ovog prava, itd. Neki od navedenih problema adresirani su novim Zakonom, uz konstataciju da je u momentu objavljivanja ove publikacije prerano iznositi sudove o kvalitetu tih novih rešenja, u publikaciji predstavljamo novine koje donosi novi Zakon, a koje će imati najviše uticaja na rad organizacija civilnog društva, medija, aktivista i drugih društvenih aktera koji žele da pribave informacije u vezi sa radom javnih institucija kako bi pratili i kontrolisali njihov rad. U tom smislu, ova publikacija ne predstavlja celoviti vodič kroz novi Zakon i treba je koristiti uporedo sa srodnim ranije izrađenim materijalima i publikacijama, kao alat za bolje razumevanje novih odredbi Zakona i načina njihove primene.

Publikaciju možete pročitati OVDE.

Ovaj vodič predstavlja deo zajedničkih napora Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA), Nacionalne koalicije za decentralizaciju (NKD), Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) i Partnera za demokratske promene Srbija da podstaknu veće učestvovanje građana u odlučivanju kroz projekat „Građani imaju moć” koji podržava Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID). Sadržaj vodiča je isključiva odgovornost autora i ne predstavlja nužno stavove USAID-a ili Vlade SAD.

Studija slučaja pokreta “Tvrđava”: Uspešni aktivistički pristup inicijative za odbranu javnog interesa u lokalnoj zajednici Smedereva

Građani čija su individualna ili grupna prava ugrožena, ili koji prepoznaju da se javni interes ne štiti na adekvatan način, u poslednjih nekoliko godina sve su aktivniji u društvenom miljeu Srbije. Za to koriste različite forme organizovanja, od neformalnih inicijativa, registrovanih udruženja, do široke mobilizacije poput društvenih pokreta.

Društveni pokreti predstavljaju mreže neformalne interakcije između mnoštva individua, grupa i organizacija uključenih u politički ili kulturni konflikt na osnovama deljenog kolektivnog identiteta.[1]

Savremeni društveni pokreti su činjenica savremenog, građanskog društva koje kreira prava i slobode i bori se da ih zadrži.

Njihova pojava pokazuje da postojeće institucije nisu dovoljno senzibilne za nove društvene potrebe. Otuda se javlja potreba da se građani samoorganizuju kako bi jasnije artikulisali svoje zahteve i nove potrebe. Ključna paradigma i matrica kroz koju treba posmatrati nove društvene pokrete u celini je paradigma kvaliteta života u svim njegovim dimenzijama. U tom smislu novi društveni pokreti nude nov pristup i novu logiku, nov jezik i novu političku kulturu. U uslovima duboke krize koja potresa sva savremena društva, ovi pokreti predstavljaju i jednu vrstu otvaranja novih perspektiva, obnovu ugroženih identiteta, otkrivanje zajedničkih, globalnih, evropskih i širih planetarnih horizonata.[2]

Svrha društvenih pokreta, bilo da se radi o starim ili novim društvenim pokretima, je kolektivna akcija za formiranje novog identiteta i masovne mobilizacije. Stoga, svaki društveni pokret nastaje iz dva bitna razloga – prvo, izrasta iz nezadovoljnih potreba u postojećem društvu i drugo, iskazuje zahteve za određenim promenama postojećeg stanja.

Polazeći od Dianijeve odrednice društvenog pokreta, definicija ekološkog pokreta, kao jedne vrste novih društvenih pokreta, formulisana je na sledeći način. Ekološki pokret predstavlja mreže neformalne interakcije između pojedinaca, grupa i organizacija uključenih u konflikte oko životne sredine, na osnovama deljenih ekoloških vrednosti i kolektivnog identiteta.[3]

Ekološki pokret predstavlja jedan od najuticajnijih društvenih pokreta, s obzirom na njegovu brojnost i rasprostranjenost u svetu, duže od pola veka uspeva da mobiliše milione ljudi širom sveta. Skretanjem pažnje javnosti na ekološke pretnje i promovisanjem ekoloških vrednosti, uz direktnu borbu, ekološki pokreti su pružili značajan doprinos razvoju globalne ekološke svesti, podstičući stanovnike da preispitaju svoje ustaljene prakse i da stanu u odbranu svojih ekoloških prava. Zahvaljujući delovanju ekološkog pokreta, životna sredina se danas percipira kao politička, ekonomska i pravna kategorija, kroz koju se reflektuju različiti odnosi moći i nejednakosti. Borba za životnu sredinu tako postaje borba za resurse, moć i socijalnu pravdu.

Ekološka mobilizacija u Srbiji u cilju zaštite javnog interesa sve više podstiče razvoj ekološkog građanstva posebno intezivirana poslednjih godina. On se manifestuje s jedne strane, u formi samoniklih ekoloških protesta i inicijativa za ekološku bezbednost, a s druge, kroz praktikovanje ekoloških životnih stilova. Istraživanje fenomena ekološkog aktivizma u Srbiji ukazuje i na to u kojoj meri je civilno društvo zrelo i slobodno da deluje nezavisno od uticaja domaćih i međunarodnih političkih i ekonomskih aktera. Razmatranje karakteristika ekološkog aktivizma skreće pažnju i na aktivistički potencijal građanskog društva i njegovu sposobnost da učestvuje u širim društvenim reformama. Ekološki pokret kao generator promena moderni je fenomen i danas je multidisciplinarno područje istraživanja. U ovoj publikaciji predstavljamo aktivistički pristup udruženja Pokret Tvrđava iz Smedereva. Posebna pažnja posvećena je načinima na koje aktivisti ove ekološke organizacije utiču na javnost i javne institucije da postupaju odgovornije; pokretanjem pravnih postupaka, učešćem u procesima donošenja odluka i uključivanjem zainteresovanih građana u zajedničke akcije.


S tim u vezi, svrha ove publikacije je da pokaže kako aktivistički pristupi mogu biti delotvorni, čak i u uslovima sistemskih slabosti institucija koji sačinjavaju demokratsku infrastrukturu. Međutim, studija takođe ukazuje i na to da je aktivističke pristupe potrebno prilagoditi konkretnom kontekstu, koji je oblikovan vrsti i specifčnostima problema u zajednici, resursima kojima raspolažu aktivisti, stavovima građana prema prepoznatom problemu, itd.


Studija je izrađena u okviru projekta „Građani imaju moć“ u okviru kog Centar za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA), Beogradski centar za bezbednosnu politiku (BCBP), Nacionalna koalicija za decentralizaciju (NKD) i Partneri Srbija pružaju različite vidove podrške aktivistima.

Detalje o studiji slučaja možete videti OVDE

Blog: (Unapred) poznata lica

Nije ništa novo u Srbiji da zakoni koji su tu da štite građane mogu biti okrenuti protiv njih samih. Ali ono što jeste novo je sledeći način zloupotrebe javnih ovlašćenja: kako da se zakoni okrenu protiv aktivista koji žele da isprave nepravdu i pomognu građanima kako da se zaštite.

Svedoci smo sve brojnijih iseljenja građana iz njihovih domova, dramatičnih scena i neizbežnih sudara sa stvarnošću da će ti ljudi ostati na ulici jer žive u zemlji koja jednostavno ne pruža drugu priliku da se izvuku iz nekih nesrećnih okolnosti koje svakog od nas mogu da zadese. Preopterećenost sudova  predmetima sigurno ne pomaže toj situaciji i doprinosi tome da će javni izvršitelj brže zapleniti dom, nego što će građani uspeti u drugom sudskom postupku da dokažu da ih ne treba iseliti.

Kada još u takvim situacijama sa svojom solidarnošću istupe aktivisti koji nenasilno pomažu građanima, koji imaju samo taj jedan dom, dolazi se do očigledne nadmoći javnog izvršitelja u odnosu na građane, jer se oni po vrlo brzoj proceduri kazne iz razloga što su na taj način navodno ometali izvršenje.

Ovo se dešava zbog toga što je sam Zakon o izvršenju i obezbeđenju (ZIO) napravljen tako da najviše pogoduje javnom izvršitelju i da je njegov status automatski bolji od onog koji ima građanin (bilo da je onaj koga žele da isele ili aktivista). Kako? U sudskoj praksi reč javnog izvršitelja i policije se takoreći ne dovodi u pitanje jer kada javni izvršitelj želi da identifikuje lica koja su navodno istog ometala, on koristi policiju. Tako dolazimo do bezizlazne situacije za građane tj. aktiviste – s jedne strane su nadležni organi tj. službena lica čije tvrdnje niko nikada ne dovodi u pitanje (po ZIO), dok sa druge, aktivistima i građanima nije ostalo ništa što može da ide njima u korist, osim formalnog prigovora.

Ono što je problem je što zakon (ZIO) ne dopušta pravi dokazni postupak da bi se preispitalo da li je istina da su baš ta lica ometala izvršenje, i uopšte bila prisutna na događaju, te su sudijama vezane ruke, a građani u pat poziciji. Dosadašnje sudske odluke u ovoj oblasti su takve da sa dramatičnih događaja iseljenja se stavljaju desetine lica u ’’isti koš’’, stavljajući im na teret da su faktički izvršili apsolutno  identične radnje ometanja javnog izvršitelja, što u stvarnosti zaista nije moguće. Skoro se niko ne udubljuje u dokaze koje aktivisti pružaju sudu, ali se zato ne dovode u pitanje oni koje je javni izvršitelj pružio. Takođe građani tj. aktivisti su prinuđeni da plate kaznu odmah, bez obzira na uloženi prigovor i da li imaju dokaze da se to nije desilo (nisu bili tu itd.) jer se izvršenje te novčane kazne može zameniti zatvorom.

Znači, ako dođete da se solidarišete sa ljudima koji će biti nepravedno iseljeni, makar i samo stajali tu – postoji veoma velika mogućnost da ćete biti kažnjeni jer je javnom izvršitelju zakonski dopušteno da smatra da mu bilo šta ometa radnju izvršenja tj. NA BILO KOJI NAČIN. Šta se onda dešava? Dešava se da pojedini javni izvršitelji insistiraju kod policije da se izvršenje završi ’’pošto-poto’’ što rezultira time da se u velikoj većini slučajeva identitet aktivista utvrđuje tako što se uopšte ne navodi kako je do identifikacije došlo, samo da je utvrđen identitet tog lica od strane policije na tom događaju.

U svim situacijama koje okupljaju dosta ljudi uvek je posebno problematično kako se utvrđuje njihov identitet od strane službenih lica jer je to upravo osnov za pokretanje mnogih sudskih postupaka. Ovo je pogotovo izazov za vreme pandemije COVID 19 jer maske otežavaju neposredno utvrđivanje identiteta i samim tim dovode u pitanje ko je bio na mestu događaja.

Član 77 Zakona o policiji stav 1 i 2  je vrlo jasan u tom smislu i navodi da se utvrđivanje identiteta vrši prema licu koje kod sebe na primer nema ličnu kartu ili se sumnja da je ona prava, i to ako se na drugi način ne može proveriti njegov identitet, ili na osnovu posebnog zahteva nadležnog organa. Koriste se podaci iz forenzičkih evidencija, primenjuju metode i upotrebljavaju sredstva kriminalističke taktike i forenzike, medicinska ili druga veštačenja. Utoliko pre, službena lica moraju u svakom pojedinačnom slučaju da ispune te standarde identifikacije koji su napravljeni tako da smanjuju mogućnost zloupotrebe, od strane bilo koga.

Imajući u vidu dosadašnje situacije, ne možemo da se oslonimo na to da će se svaki od javnih izvršitelja voditi najvišim profesionalnim i moralnim standardima, tj. da na primer neće zloupotrebljavati zakonsku mogućnost da otežaju rad aktivistima koje doživljavaju kao „neprijatelje“, te je pravilno utvrđivanje identiteta građana u tim situacijama od izuzetne važnosti. Zašto? Zato što čim se odstupi od detaljnog obrazloženja kako se identitet utvrdio, kako je to lice ometalo izvršenje – svako pojedinačno, već se isti zasniva na maltene jednoj rečenici:“Utvrđen identitet lica koja su ometala izvršenje…“, dolazimo u sferu zloupotreba, pa makar ona bila od strane službenih lica. bez obzira da li je u pitanju građanin koji je već poznat po svom aktivizmu ili se spontano solidariše sa drugima, jer prema ZIO nema prave mogućnosti da se dokaže da to nije tačno.

Bilo kome od nas se može desiti da nas je nadležni organ tj. službeno lice greškom identifikovalo na događaju na kojem nismo bili, a ako se to još poklopi sa zakonom kao što je ZIO, naći ćemo se u bezilaznoj situaciji. Danas su u takvom riziku aktivisti, sutra smo svi mi.

Autorka: Nina Nicović, advokatica

Pročitajte Blog OVDE

Ovaj blog deo je zajedničkih napora Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA), Nacionalne koalicije za decentralizaciju (NKD), Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) i Partnera za demokratske promene Srbija da podstaknu veće učestvovanje građana u odlučivanju kroz projekat „Građani imaju moć” koji podržava Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID). Stavovi izraženi u blogu isključivo su stavovi autora i ne odražavaju stavove USAID-a.

Publikacija: Prava i obaveze građana prilikom mirnog okupljanja

Aktivisti ili građani treba da znaju da je mirno okupljanje garantovano članom 54 Ustava Republike Srbije, ali i da se učesnicima, u zavisnosti od vrste okupljanja, razlikuju njihova prava i obaveze. Prema Zakonu o javnom okupljanju razlikuju se ona koja su nastala nakon prijavljivanja kod nadležnog organa i ona koja su nastala na spontan način, dakle bez prethodne prijave. Postoje određene situacije u kojima se oni prepliću. U tim situacijama strožem prekršajnom kažnjavanju su podložnija ona lica koje nadležni organ (policija/sud) označi kao organizatore okupljanja, što može da se desi pod određenim uslovima, iako nisu prijavljeni kao takvi već su bili samo učesnici istog. Iz tog razloga bitno je upoznati se sa obe vrste mirnog okupljanja.

Publikaciju možete pročitati OVDE

Ova publikacija predstavlja deo zajedničkih napora Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA), Nacionalne koalicije za decentralizaciju (NKD), Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) i Partnera za demokratske promene Srbija da podstaknu veće učestvovanje građana u odlučivanju kroz projekat „Građani imaju moć” koji podržava Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID). Sadržaj publikacije je isključiva odgovornost autora i ne predstavlja nužno stavove USAID-a ili Vlade SAD.

Blog: Novi Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi – Da li se prava građana (ipak) ostvaruju na ulici?

„Suverenost potiče od građana koji je vrše referendumom, narodnom inicijativom i preko svojih izabranih predstavnika“ propisuje član 2. stav 1. Ustava Republike Srbije. Koliko su referendum i narodna inicijativa značajne institucije u demokratskom društvu (ili bi to trebalo da budu), govori i to da ih najviši pravni akt naše zemlje garantuje jednim od prvih članova, i čini ih potpuno ravnopravnim sa odlukama izabranih predstavnika (narodnih poslanika). Imajući u vidu da je Narodna skupština punomoćnik biračkog tela, građani referendumom i narodnom inicijativom drže kontrolu nad vršenjem javnih poslova, te svako ograničavanje ovog prava predstavlja potencijalno ugrožavanje demokratskih vrednosti i harmonije predstavničkog sistema.

Iako se izmena propisa o referendumu najavljivala još od donošenja Ustava Republike Srbije 2006. godine, to je učinjeno tek nedavno. Narodna skupština je 25.11.2021. godine usvojila novi Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi.[1] Uprkos značaju ovog pitanja, usvajanju Zakona prethodile su dve relativno kratke javne rasprave[2], o kojima šira javnost nije bila u dovoljnoj meri informisana, i koje nisu bile dovoljno participativne. U prilog tome govori i činjenica da predlagač nije uvažio većinu predloga, sugestija i primedbi[3] civilnog sektora koje su imale za cilj da doprinesu kvalitetu Zakona.  Međutim, pored manjkavosti procesa izrade Zakona, čini se da je povod za snažnu reakciju javnosti bio momenat u kome je ovaj propis usvojen. Naime, izmene referendumske procedure, uz najavljene izmene Zakona o eksproprijaciji, izazvale su sumnju dela javnosti da se Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi usvaja kako bi se, bez obaveznog cenzusa i u kontrolisanim uslovima glasačkog procesa, dobila formalna podrška građana za dalji razvoj projekta eksploatacije litijuma kompanije Rio Tinto u dolini reke Jadar.

Zakonom je predviđeno nekoliko rešenja koja su u značajnoj meri menjala do sada poznat proces sprovođenja narodne inicijative i referenduma. Neka od njih nisu nužno loša, poput produženja roka za prikupljanje potpisa za narodnu inicijativu sa ranijih 7 na 90 dana. Sa druge strane, kritiku javnosti izazvala je  odredba kojom se uvodila obavezna taksa za overu potpisa kod javnog beležnika prilikom podnošenja narodne inicijative. Prema mišljenju aktivista i civilnog sektora, ovakvo rešenje predstavljalo je ograničavajući faktor za građane koji nisu u finansijskoj mogućnosti da plate taksu, te je samim tim moglo dovesti do manjeg broja podnetih narodnih inicijativa.

Uređenje referenduma pretrpelo je još više izmena, a za potrebe ovog teksta proći ćemo kroz neke od njih. Dok je raniji Zakon predviđao da referendumska kampanja traje najmanje 15, a najviše 90 dana, novi Zakon je ove rokove izmenio na najmanje 45, a najviše 60 dana. Propisano je i da po isteku 4 godine od dana održavanja referenduma, skupština može doneti odluku koja je suprotna onoj koju su građani na referendumu doneli. Skupština bi u tom slučaju morala da održi dodatni referendum, ali on bi bio savetodavnog karaktera i odluka doneta na njemu ne bi bila obavezujuća.

Najviše reakcija izazvao je član 11. stav 1. novog Zakona, koji propisuje da je odluka na obavezujućem referendumu doneta ako je za nju glasala većina od izašlih građana na teritoriji za koju je referendum raspisan. Dok je raniji Zakon uslovljavao uspešnost referenduma izlaznošću više od polovine birača za teritoriju za koju je referendum raspisan, novi Zakon potpuno ukida cenzus kao uslov. Na primer, ukoliko bi se referendum raspisao po odredbama prethodnog zakona za teritoriju grada koji ima 80 000 registrovanih glasača, bio bi punovažan ako na njemu glasa 40 001 birač, ili više od toga. Doneta bi bila odluka za koju glasa više od pola birača koji su glasali. Ako bi na tom referendumu glasalo manje od 40 001 birača, referendum ne bi bio uspešan. Zamislimo raspisivanje referenduma u istom gradu po odredbama novog Zakona. Čak i ako na njemu glasa 10 birača, dok ostalih 79 990 uopšte ne izađe, referendum je punovažan i odluka doneta na njemu važi za sve. Iako bi odluka doneta na ovakvom referendumu bila potpuno legalna, može se postaviti pitanje njene legitimnosti.

Nedugo nakon usvajanja Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi, najavljene su izmene Zakona o eksproprijaciji.[4] Imajući u vidu da je na više različitih frontova u toku borba građana da zaštite životnu sredinu i prirodne resurse naše zemlje, mnogi su nove odredbe o referendumu, narodnoj inicijativi i eksproprijaciji prepoznali kao veoma problematične za rešenje ekoloških problema[5] sa kojima se Srbija suočava. Nezadovoljni celokupnom situacijom, građani predvođeni ekološkim aktivistima blokirali su saobraćajnice širom zemlje u subotu, 27.11.2021. godine u trajanju od jednog sata. Nakon što je objavio da je blokada uspela, pokret Kreni – Promeni izašao je sa dva uslova za prekid ovakve reakcije građana. Jedan se odnosio na izmenu novog Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi, a drugi na povlačenje predloženih izmena Zakona o eksproprijaciji. Naglašeno je da će građani nastaviti da blokiraju saobraćajnice svake subote, sa trajanjem svaki put za sat vremena dužim od prethodnog, sve dok nadležne institucije ne ispune ova dva uslova.

Sledeće subote, 4.12.2021. godine, građani su na dva sata blokirali saobraćajnice na još više lokacija nego prošli put, odlučno tražeći ispunjenje ista dva zahteva. Blokada u trajanju od tri sata bila je najavljena i za narednu subotu. Međutim, 8. decembra, tri dana pred sledeću planiranu blokadu, održana je sednica Vlade na kojoj su zahtevi građana usvojeni.[6] Zakon o eksproprijaciji je povučen iz procedure. Narodnoj skupštini su predložene izmene i dopune Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi, a dva dana kasnije su i usvojene.

Izmenjena su četiri člana Zakona.[7] Između ostalog, ukinuta je odredba koja određuje da se za overu potpisa za narodnu inicijativu plaća taksa. Takođe, za razliku od prethodnog rešenja da Skupština po isteku roka od 4 godine od dana održavanja referenduma može doneti suprotnu odluku, izmenama je propisano da ako su građani na referendumu doneli odluku protiv predloženog akta, o istom pitanju se novi referendum može raspisati najranije za 4 godine.

Pojedine odredbe Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi još uvek su predmet rasprave u javnosti, ali nesporno je da su nove izmene više u skladu sa interesom građana i tekovinama demokratskog društva. Međutim, netransparentna procedura donošenja Zakona i dalje ostavlja prostora za sumnju u legitimitet i interese koji leže iza zakonodavnih procesa. Građani imaju Ustavom i zakonima predviđene mehanizme za učešće u javnoj vlasti, ali oni im vrlo često nisu dostupni, pa su prinuđeni da se okrenu vaninstitucionalnim oblicima participacije u donošenju bitnih odluka. Iako su građani izlaskom na ulice dokazali da imaju moć, ne treba zaboraviti da je država dužna da im omogući da tu moć iskažu kroz institucije koje su uspostavljene da rade u interesu građana i da budu odraz njihove suverenosti.
Autorka: Milica Tošić
Pročitajte Blog OVDE
Ovaj blog deo je zajedničkih napora Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA), Nacionalne koalicije za decentralizaciju (NKD), Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) i Partnera za demokratske promene Srbija da podstaknu veće učestvovanje građana u odlučivanju kroz projekat „Građani imaju moć” koji podržava Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID). Stavovi izraženi u blogu isključivo su stavovi autora i ne odražavaju stavove USAID-a.

Obraćanje Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu (Video)

U ovom videu, advokat Mihailo Pavlović predstaviće kako funkcioniše obraćanje Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu, kao jedan od poslednjih koraka koji građani mogu da preduzmu u slučaju povrede njihovih prava. Osvrnuo se na prava garantovana Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, predstavio neke od situacija kada se građani mogu obratiti Evropskom sudu za ljudska prava, ukazao šta jedna predstavka ovom sudu treba da sadrži, kao i predstavio neke od najznačajnijih slučajeva kojima se Evropski sud za ljudska prava bavio, a u cilju zaštite javnog interesa.

 

Ovaj video materijal deo je zajedničkih napora Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA), Nacionalne koalicije za decentralizaciju (NKD), Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) i Partnera za demokratske promene Srbija da podstaknu veće učestvovanje građana u odlučivanju kroz projekat „Građani imaju moć” koji podržava Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID). Stavovi izraženi u video materijalu isključivo su stavovi predavača i ne odražavaju stavove USAID-a. #GrađaniImajuMoć #PartneriSrbija

Pravni mehanizmi za zaštitu životne sredine (Video)

U ovom videu, advokat Petar Učajev obradio je najvažnije teme koje se tiču ustavnih odredaba i Zakona o zaštiti životne sredine, kao i obaveze i odgovornost države i njenih organa, prava određenih udruženja i pojedinaca kao i ovlašćenja inspektora i sankcija koje se mogu izreći u situacijama povrede životne sredine. Obrazložio je takođe i pravo na izveštavanje i informaciju, kako od države (konkretno Vlade), tako i korišćenjem mehanizama za slobodan pristup informacijama od javnog značaja. Takođe se osvrnuo i na pravo na pravdu, zagarantovano Zakonom o zaštiti životne sredine.

 

Ovaj video materijal deo je zajedničkih napora Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA), Nacionalne koalicije za decentralizaciju (NKD), Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) i Partnera za demokratske promene Srbija da podstaknu veće učestvovanje građana u odlučivanju kroz projekat „Građani imaju moć” koji podržava Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID). Stavovi izraženi u video materijalu isključivo su stavovi predavača i ne odražavaju stavove USAID-a. #GrađaniImajuMoć #PartneriSrbija

Studija slučaja: Uspešni aktivistički pristupi inicijativa za odbranu javnog interesa u lokalnim zajednicama

U okviru projekta Građani imaju moć, Partneri Srbija izradili su studiju slučaja „Uspešni aktivistični pristupi inicijativa za odbranu javnog interesa u lokalnim zajednicama“.

Studiju slučaja možete preuzeti OVDE.

Građani čija su individualna ili grupna prava ugrožena, ili koji prepoznaju da se javni interes ne štiti na adekvatan način, u poslednjih nekoliko godina sve su aktivniji u zajednici. Za to koriste različite forme organizovanja, od neformalnih inicijativa malog broja angažovanih ljudi, do zvanično registrovanih udruženja, koja mogu funkcionisati na bazi članstva ili drugačije.

U ovoj publikaciji, čija je autorka Marijana Rodić, predstavili smo više različitih aktivističkih pristupa koji su do sada doveli do pozitivnih rezultata u lokalnoj zajednici. Posebna pažna posvećena je načinima na koje aktivisti utiču na javne institucije da postupaju odgovornije – pokretanjem pravnih postupaka, učešćem u procesima donošenja odluka i uključivanjem zainteresovanih građana u zajedničke akcije.

Fokus studije slučaja bio je na radu osam odabranih udruženja građana i lokalnih inicijativa koje su konkretnim aktivnostima pokazale da aktivizam može biti delotvoran i da dovodi do „malih pobeda“ koje potom motivišu aktiviste da nastave sa borbom, ciljajući i osvajajući veće pobede. Pokreti i inicijative čiji rad je detaljnije predstavljen u studiji bili su: pokret Odbranimo šume Fruške gore, Pro.Tok21 (Crveni bedževi), Društvo za zaštitu životne sredine Stara planina, LiberGraf, udruženje Ekomar, Ekološki pokret Padina, Vojvođanska zelena inicijativa i inicijativa Odbranimo Teslu. Ovim putem, zahvaljujemo se svim sagovornicima na njihovom doprinosu kako bi ova studija bila što obuhvatnija.

Svrha ove publikacije bila je da pokaže kako različiti aktivistički pristupi mogu biti delotvorni, čak i u uslovima sistemskih slabosti institucija koji sačinjavaju demokratsku infrastrukturu. Studijom smo takođe želeli da ukažemo i na to da je aktivističke pristupe potrebno prilagoditi konkretnom kontekstu, koji je oblikovan vrsti i specifičnostima problema u zajednici, resursima kojima raspolažu aktivisti, stavovima građana prema prepoznatom problemu, itd.

Ova studija slučaja deo je zajedničkih napora Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA), Nacionalne koalicije za decentralizaciju (NKD), Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) i Partnera za demokratske promene Srbija da podstaknu veće učešće građana u odlučivanju kroz inicijativu „Građani imaju moć”. Izrada ove studije omogućena je uz podršku američkog naroda putem Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID). Sadržaj studije je isključiva odgovornost autora i ne predstavlja nužno stavove USAID-a ili Vlade SAD.