Skip to content

Blog: (Unapred) poznata lica

Nije ništa novo u Srbiji da zakoni koji su tu da štite građane mogu biti okrenuti protiv njih samih. Ali ono što jeste novo je sledeći način zloupotrebe javnih ovlašćenja: kako da se zakoni okrenu protiv aktivista koji žele da isprave nepravdu i pomognu građanima kako da se zaštite.

Svedoci smo sve brojnijih iseljenja građana iz njihovih domova, dramatičnih scena i neizbežnih sudara sa stvarnošću da će ti ljudi ostati na ulici jer žive u zemlji koja jednostavno ne pruža drugu priliku da se izvuku iz nekih nesrećnih okolnosti koje svakog od nas mogu da zadese. Preopterećenost sudova  predmetima sigurno ne pomaže toj situaciji i doprinosi tome da će javni izvršitelj brže zapleniti dom, nego što će građani uspeti u drugom sudskom postupku da dokažu da ih ne treba iseliti.

Kada još u takvim situacijama sa svojom solidarnošću istupe aktivisti koji nenasilno pomažu građanima, koji imaju samo taj jedan dom, dolazi se do očigledne nadmoći javnog izvršitelja u odnosu na građane, jer se oni po vrlo brzoj proceduri kazne iz razloga što su na taj način navodno ometali izvršenje.

Ovo se dešava zbog toga što je sam Zakon o izvršenju i obezbeđenju (ZIO) napravljen tako da najviše pogoduje javnom izvršitelju i da je njegov status automatski bolji od onog koji ima građanin (bilo da je onaj koga žele da isele ili aktivista). Kako? U sudskoj praksi reč javnog izvršitelja i policije se takoreći ne dovodi u pitanje jer kada javni izvršitelj želi da identifikuje lica koja su navodno istog ometala, on koristi policiju. Tako dolazimo do bezizlazne situacije za građane tj. aktiviste – s jedne strane su nadležni organi tj. službena lica čije tvrdnje niko nikada ne dovodi u pitanje (po ZIO), dok sa druge, aktivistima i građanima nije ostalo ništa što može da ide njima u korist, osim formalnog prigovora.

PROČITAJ I  Publikacija: Uzbunjivači u Srbiji

Ono što je problem je što zakon (ZIO) ne dopušta pravi dokazni postupak da bi se preispitalo da li je istina da su baš ta lica ometala izvršenje, i uopšte bila prisutna na događaju, te su sudijama vezane ruke, a građani u pat poziciji. Dosadašnje sudske odluke u ovoj oblasti su takve da sa dramatičnih događaja iseljenja se stavljaju desetine lica u ’’isti koš’’, stavljajući im na teret da su faktički izvršili apsolutno  identične radnje ometanja javnog izvršitelja, što u stvarnosti zaista nije moguće. Skoro se niko ne udubljuje u dokaze koje aktivisti pružaju sudu, ali se zato ne dovode u pitanje oni koje je javni izvršitelj pružio. Takođe građani tj. aktivisti su prinuđeni da plate kaznu odmah, bez obzira na uloženi prigovor i da li imaju dokaze da se to nije desilo (nisu bili tu itd.) jer se izvršenje te novčane kazne može zameniti zatvorom.

Znači, ako dođete da se solidarišete sa ljudima koji će biti nepravedno iseljeni, makar i samo stajali tu – postoji veoma velika mogućnost da ćete biti kažnjeni jer je javnom izvršitelju zakonski dopušteno da smatra da mu bilo šta ometa radnju izvršenja tj. NA BILO KOJI NAČIN. Šta se onda dešava? Dešava se da pojedini javni izvršitelji insistiraju kod policije da se izvršenje završi ’’pošto-poto’’ što rezultira time da se u velikoj većini slučajeva identitet aktivista utvrđuje tako što se uopšte ne navodi kako je do identifikacije došlo, samo da je utvrđen identitet tog lica od strane policije na tom događaju.

U svim situacijama koje okupljaju dosta ljudi uvek je posebno problematično kako se utvrđuje njihov identitet od strane službenih lica jer je to upravo osnov za pokretanje mnogih sudskih postupaka. Ovo je pogotovo izazov za vreme pandemije COVID 19 jer maske otežavaju neposredno utvrđivanje identiteta i samim tim dovode u pitanje ko je bio na mestu događaja.

PROČITAJ I  Publikacija: Nadležnosti i ovlašćenja vojne policije – pravna (ne)uređenost

Član 77 Zakona o policiji stav 1 i 2  je vrlo jasan u tom smislu i navodi da se utvrđivanje identiteta vrši prema licu koje kod sebe na primer nema ličnu kartu ili se sumnja da je ona prava, i to ako se na drugi način ne može proveriti njegov identitet, ili na osnovu posebnog zahteva nadležnog organa. Koriste se podaci iz forenzičkih evidencija, primenjuju metode i upotrebljavaju sredstva kriminalističke taktike i forenzike, medicinska ili druga veštačenja. Utoliko pre, službena lica moraju u svakom pojedinačnom slučaju da ispune te standarde identifikacije koji su napravljeni tako da smanjuju mogućnost zloupotrebe, od strane bilo koga.

Imajući u vidu dosadašnje situacije, ne možemo da se oslonimo na to da će se svaki od javnih izvršitelja voditi najvišim profesionalnim i moralnim standardima, tj. da na primer neće zloupotrebljavati zakonsku mogućnost da otežaju rad aktivistima koje doživljavaju kao „neprijatelje“, te je pravilno utvrđivanje identiteta građana u tim situacijama od izuzetne važnosti. Zašto? Zato što čim se odstupi od detaljnog obrazloženja kako se identitet utvrdio, kako je to lice ometalo izvršenje – svako pojedinačno, već se isti zasniva na maltene jednoj rečenici:“Utvrđen identitet lica koja su ometala izvršenje…“, dolazimo u sferu zloupotreba, pa makar ona bila od strane službenih lica. bez obzira da li je u pitanju građanin koji je već poznat po svom aktivizmu ili se spontano solidariše sa drugima, jer prema ZIO nema prave mogućnosti da se dokaže da to nije tačno.

Bilo kome od nas se može desiti da nas je nadležni organ tj. službeno lice greškom identifikovalo na događaju na kojem nismo bili, a ako se to još poklopi sa zakonom kao što je ZIO, naći ćemo se u bezilaznoj situaciji. Danas su u takvom riziku aktivisti, sutra smo svi mi.

PROČITAJ I  Studija slučaja: Oliver u akciji

Autorka: Nina Nicović, advokatica

Pročitajte Blog OVDE

Ovaj blog deo je zajedničkih napora Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA), Nacionalne koalicije za decentralizaciju (NKD), Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) i Partnera za demokratske promene Srbija da podstaknu veće učestvovanje građana u odlučivanju kroz projekat „Građani imaju moć” koji podržava Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID). Stavovi izraženi u blogu isključivo su stavovi autora i ne odražavaju stavove USAID-a.