Praksa uspostavljanja i koriščenja sistema za video nadzor u Srbiji odlikuje se manjkom transparentnosti procesa i nedovoljnom usklađenošću ovih aktivnosti za Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti i drugim propisima. Potreba za boljim regulisanjem oblasti video nadzora javlja se kao posledica više primera u kojima su ovakvi sistemi na pogrešan način korišćeni u Srbiji. Pitanje opravdanosti uvođenja sistema za video nadzor javnih površina postalo je aktuelno početkom 2019. godine kada su predstavnici Ministarstva unutrašnjih poslova informisali javnost o namerama da započnu projekat “Siguran grad”. Kako je tada najavljeno, projekat podrazumeva masovnu obradu podataka o ličnosti građana Srbije korišćenjem opreme za video nadzor, što uključuje i korišćenje softvera za prepoznavanje lica. Javnost ni danas nema pouzdanu informaciju o broju kamera i lokacijama na kojima će kamere biti postavljene, a izostala je i stručna analiza o opravdanosti uvođenja ovakvog sistema za video nadzor. Primeri iz sveta ukazuju da države neretko koriste sisteme video nadzora kao sredstvo za masovno praćenje građana umesto za svoju osnovnu svrhu, što je zaštita bezbednosti. Ove vrste tehnologija pored posledica po privatnost građana, imaju i potencijalne implikacije na druga prava, kao što su pravo na slobodu govora i okupljanja. Ako smo svesni da nas posmatraju, manje ćemo biti slobodni da iznosimo svoje stavove i/ili šetamo ulicama mirno izražavajući protest protiv odluka koje donose javne institucije i ljudi koji njima upravljaju. Šire posmatrano od pitanja (zlo)upotreba sistema za video nadzor, više puta se dešavalo da podaci u posedu službi bezbednosti i drugih organa javne vlasti postaju javno dostupni i koriste se u svrhe diskreditacije aktivista ili političkih protivnika. Šta nam garantuje da će se podaci prikupljeni koriščenjem sistema za video nadzor koristiti odgovornije?
Studiju slučaja možete preuzeti OVDE
