Iako se nalaze oko 15 kilometara udaljeni od grada koji broji skoro četvrt miliona stanovnika, u selima Rautovo i Koritnjak nema ni delića one živosti i gužve koja krasi Niš. Zaputili smo se u ova dva sela koja se prostiru na uzvišenju iznad Niške Banje.
Rautovo – selo napuštenih grobova i slatkih trešanja
Na ulazu u Rautovo sačekalo nas je napušteno groblje. Nadgrobni spomenici, uglavnom od kamena, zarasli u visoku travu i korov, uvertira su za sliku na koju smo naišli u samom selu. Posle par stotina metara nailazimo na jednog prolaznika. Zove se Ratko i jedan je od sedmoro meštana Rautova. Srdačno nam se javlja i nudi tek ubranim trešnjama, jedrim i veoma ukusnim. Pokazuje nam na drvo rečima:
– ,,Berite, jedite, istruliće, nema to više ko da bere”.
Dok šetamo selom, prolazimo pored brojnih kuća koje je pregazio zub vremena. Krovovi na njima su urušeni, prozori dotrajali, a umesto ljudi, njihov stanar postala je paučina. Najsavremenije što se može videti na njima jesu katanci koji ,,krase” većinu domova u ovom selu.
Kako bi se snabdeli osnovnim potrepštinama, meštani Rautova moraju da siđu do Niške banje, udaljene 4,5 kilometra.
Imajući u vidu da najmlađi meštanin ima 70 godina, ta kilometraža, posebno u otežanim vremenskim uslovima, Rautovčanima predstavlja maratonski podvig. Sneg je, kažu, jedini ,,zaslužan” što malobrojni meštani mogu tokom zime da sretnu još nekog u ovom selu.
– ,,Zimi, da ne dođu ovi što čiste sneg, ne bismo videli čoveka. Leti neko i dođe nešto da posadi, neko da obiđe kuću, a godža ponapuštali kuće”, priča nam Ratkova supruga Slađa.
Seća se, međutim, da je do pre nekoliko decenija, ovde vrvelo, kako od naroda, tako i od dobre atmosfere i lepog raspoloženja.
– ,,Sa ovog mesta gde ste se parkirali nosimo najlepše uspomene. Sedamdesetih je svaka kuća imala muzičara, pa kad se okupimo tu napravimo najbolje igranke”, pokazuje nam Slađa na mesto uraslo u travu.
Ratko i Slađa se, međutim, mogu smatrati srećnicima u ovom mestu. Imaju vrednu i požrtvovanu decu koja žive u gradu ali su spremna da na svaki poziv roditelja dođu i pribave šta treba.
– ,,Sin nam je uveo vodu pa imamo kupatilo, sudoperu, zamrzivač, električni šporet, frižider. Dobar je, svaki dan dan nas po triput pozove”, ponosna je baka Slađa.
Koritnjak – padobranci lete, niko da doleti
Nastavljamo svoj put ka Koritnjaku, mestu poznatom po Međunarodnom takmičenju u paraglajdingu. Šumovitim putem kroz selo koje broji 0 stanovnika ipak nailazimo na ljude – baku i unuku koje beru zovu. Biće zdravog soka ove sezone jer Koritnjak obiluje ovom biljkom a ne nedostaje ni zdrave vode čiji se izvor nalazi na kraju sela. Doći do njega, međutim, zahteva dozu akrobatike zbog razrovanog zemljanog puta, delimično uraslog u travu jer, nema ko da je pokosi. Trud se, međutim, isplatio – napili smo se vode sa izvora i isprkosili letnjem pripeku. U trenutku kad smo pomislili da više nikoga u ovom selu udaljenom 3,5 kilometra od Niške Banje nećemo sresti, pažnju nam je privukao žamor iz jednog dvorišta. Tri generacije u jednom dvorištu, od unuka do bake i deke. Ljubazni domaćini zovu nas unutra, nude kafom i rakijom. Krećemo u priču o životu u Koritnjaku. Deka Vlasta je rodom iz ovog sela koje je pre sedamdeset godina brojalo čak više od 170 stanovnika. Njegova supruga došla je sa severa, iz Kovina, jer je još kao petnaestogodišnjakinju srce dovelo u ovo selo iznad Niške Banje. Do banje, u kojoj žive treba im oko tri i po kilometra.
– ,,Vrlo retko ovde dolazimo kolima, imamo neku šklopociju pa hoće da stane, a traktor ne – on ide”, objašnjava nam domaćin Vlasta zbog čega ima više poverenja u traktor nego u automobil.
Na delu svog imanja rado bi, kaže, napravio kafanu – da spoji nekoliko užitaka: domaće specijalitete, južnjački merak i prirodnu lepotu Koritnjaka. Dopala nam se ta ideja pa smo put kući krenuli s nadom da se uskoro nađemo sa prijatnim domaćinima na istom mestu, ali ovog puta – u Vlastinoj kafani.
Blog post je iniciajlno objvljen na stranici NKD.
