Da su stare, autohtone sorte voća bogatstvo jedne zemlje koje treba čuvati, ponovo nam je pokazao ekološki pokret „Okvir života“ iz Mionice. Oni su, prvi put od kada postoje, izašli iz svoje opštine kako bi stare, ponegde i zaboravljene sorte voća predstavili Beograđanima na izložbi „Stare sorte Srbije“.
Teško je opisati miris zrelih jabuka, krušaka i ostalog svežeg i sušenog voća koji je u subotu ispunio hol Privredne komore Srbije. Upravo tamo je ekološki pokret iz Mionice, poznat po svojoj banci semena, izložio plodove koje su njegovi članovi skupljali iz različitih krajeva zemlje.
„Na izložbi imamo najviše jabuka i krušaka jer je sada njihova sezona. Imamo i divljih voćkarica, kao što su glog, drenjina, trnjina, divlja jabuka i kruška. To su naši divlji genetički resursi. Tu su i sorte jabuka poput senabije, vajlije, slatkače, kolačare… Od krušaka imamo bakvače, lončare, takušu“, navodi Ivana Petrović, koordinatorka Banke semena.
Neprskano, prirodno i zdravo voće brali su sa drveća starog i preko stotinu godina, a upravo je takvo voće, koje, kažu, nije na „intenzivnoj nezi“, ono čime gazdinstva u Srbiji treba da se ponose, ali i čuvaju. Svaki od ovih plodova po nečemu je specifičan, pa su im ljudi na osnovu tih osobina davali imena.
„Lepocvetka jabuka – ona ima najlepši cvet. Kolačara – od nje se prave kolači, ona je kisela. Slatkača je slatka i dugo traje. Bakvača kruška se kuva i peče, ona je večera kod seljaka… Ilinjača stiže o Ilindanu, sazreva po mesec dana dajući po koji plod dnevno, taman toliko koliko gazdinstvu treba za pitu. Takuša, ova kruška je ranije služila za pravljenje osvežavajućeg pića vodnjike“, navodi Predrag Peca Petrović, osnivač pokreta „Okvir života“.
Nijedna sorta ovog voća nije ista… Svaka ima prijatan i jak miris, različite ukuse, a one su, kažu u ovom pokretu, rezervoar dobrih gena, koji kasnije mogu da se iskoriste za dobijanje još boljih sorti.
Podršku pokretu „Okvir života“ da organizuje ovakvu izložbu dao je i Prirodnjački muzej iz Beograda, gde već godinama postoji slična postavka, čiji je autor Aleksandra Savić iz Prirodnjačkog muzeja u Beogradu.
„Mi nismo svesni šta imamo. U inostranstvu kilogram jabuka košta 4 evra, a nama voće raste nadohvat ruke, besplatno je i plodorodno. Mi nećemo ostati gladni kako god da se okrene. Treba to sve sačuvati, unaprediti i iskoristiti u budućim kalemljenjima. Ovo voće ima veliku vrednost kao kulturno nasleđe, prirodno nasleđe, u krajnjoj liniji kao naše porodično nasleđe…“, navodi Savić.
Nakon izložbe svi voćari mogli su da razmenjuju seme biljaka, ali i da čuju korisne informacije o njihovoj sadnji i obradi. Takvu podršku ovaj pokret daje onima koji žele da im se priključe, a svi zainteresovani – od iskusnih poljoprivrednika, do onih koji tek ulaze u taj svet, mogu da ih potraže na društvenim mrežama. Osim očuvanja starih sorti voća i povrća, cilj je da se uz to razvija i seoski turizam.
„Turisti ne žele da na poljoprivrednim gazdinstvima vide ono što mogu videti svuda. Naše stare sorte su odlika identiteta, nacionalnog karaktera, pa samim tim i promocija malih seoskih gazdinstava. To im je prilika da se istaknu i budu konkurentni velikim proizvođačima“, objašnjava Ivana Petrović.
Ljubitelji prirode iz Mionice realizovali su dugo pripremanu ideju da ožive i vrate staru slavu gotovo zaboravljenim sortama voća koje bez ičije pomoći raste i rađa na plodnom tlu Srbije. Kako kažu, osim čuvanja starih vrsta, kalemljenjem ovih biljaka nastaju još bolje i kvalitetnije sorte, te su oni rešili da naprave „živu“ banku semena kako bi svi ljudi koji žele mogli da dođu do plodova po kojima su krajevi u Srbiji bili nadaleko poznati.
