Lokalna banka semena - Platforma Promeni

Ivana Petrović je čuvarka semena. Sa ekipom istomišljenika osnovala je ekološki pokret ’’Okvir života’’ koji se bori za to da ne zaboravimo zdrave ukuse iz detinjstva, mirise voća i povrća kojih se sećamo kada smo kao deca odlazili na selo. Oni su bankari s dušom – njihova banka gena ne uzima već nudi – zdravlje, nostalgiju i vitalnost. Petrović je za promeni.rs podelila priču o ekspanziji njihove ideje, kao i izazovima koji prate njihovu, po svemu sudeći, uspešnu borbu da autohtone sorte voća i povrća vrate na naše trpeze.

Zbog čega je aktivizam važan?

Kada se osvrnemo oko sebe i vidimo problem u okruženju, postoje dve opcije. Jedna opcija jeste da se osećamo nezadovoljno (a nekada i nesrećno) zbog tog problema, ali da nesvesni moći aktivizma, ostavimo da problem egzistira. Možda se pravimo da ignorišemo problem (ali svi vrlo dobro znamo kada je problem i dalje tu), možda čak i pričamo kako je taj problem strašan, ali, avaj, ništa ne može da se učini, a problemu je udobno i on veoma bezbrižno nastavlja svoje postojanje, Mi ćemo jednog dana utihnuti, a problem će ostati nekim drugim ljudima da ga i dalje ignorišu/govore da se ništa ne može učiniti.

Druga opcija jeste da zamislimo rešenje problema – od tačke A do tačke B – i da smislimo način da stignemo do tačke B. Aktivizam daje moć lokalnim zajednicama da menjaju svoju stvarnost. Aktivizam nas od nezadovoljnog pasivnog posmatrača dovodi do aktivnog učesnika i nosioca promene. Kroz aktivizam postajemo svesni koliko možemo i koliku moć imamo.

– Koja je bila inicijalna kapisla da pokrenete inicijativu?

To je bio jedan proces prihvatanja odgovornosti za društvenu promenu. Mi smo neko vreme proveli u prvoj opciji što se tiče ove teme – ništa ne može da se učini: stare sorte nestaju, ukusi detinjstva više ne mogu da se pronađu, hrana nije istog kvaliteta kao ona koju smo jeli na selu, a intenzivna poljoprivreda nastavlja da guta životnu sredinu i resurse. Onda smo shvatili – da, sve nestaje, ali mi lično nismo uradili ništa na očuvanju ni sorti iz sopstvenih dvorišta. Ko je za to odgovoran – svemir, društvo ili ipak ima i naše odgovornosti? Zatim počinjemo da shvatamo da ima mnogo ljudi koji osećaju isto što i mi, ali i da je mnogo ljudi na istoj toj granici – učinili bi nešto, ali ne znaju šta. Znamo u tom momentu šta želimo da učinimo, ali ne znamo kako. Počinjemo zatim da istražujemo sve moguće primere i eksperte iz sveta i dolazimo do magičnog – kako da to realizujemo. Postaje nam jasno da je priča oko očuvanja starih sorti kolektivni poduhvat, koji zahteva rad velikog broja ljudi koji gledaju u isti cilj. Odlučujemo se za ovo putovanje bez kraja i eto nas ovde, sa svim semenkama i voćkama.

Koji su Vam bili najveći izazovi tokom aktivističke borbe?

Počeli bismo prvo od pitanja o izazovima. Nekada je naše investiranje energije u teme i probleme kojima se bavimo jako veliko. Banka semena komunicira sa velikim brojem ljudi i mora da odgovori na veliki broj potreba ljudi. Kao i svaki kolektivni poduhvat, zahteva dobru koordinaciju i planiranje unapred. Naša tema je malo specifična jer zahteva i fizički rad – setvu, okopavanje, čupanje, sadnju. Kao i sa svim idejama – seme se mora posaditi da bi dalo ukusne plodove, samo je kod nas to bukvalna, a ne metaforična aktivnost. Takođe, aktivizam zahteva da aktivista bude izložen, da komunicira o onome što je najintimnije, a to su suštinske vrednosti i stavovi. Zahteva mnogo izlazaka iz zone komfora. Nekada ne naiđemo na razumevanje za temu. Takođe, pošto se aktivizam bazira na potrebama ljudi, na važnim temama i problemima sa kojima želimo da se izborimo, to nije tip aktivnosti koju obavite, a onda odete kući i ne mislite na to. I banka semena i sve druge aktivističke priče ne znaju za radno vreme, Biti aktivista-volonter nije posao od 9-17, to je životno opredeljenje jer su teme previše bitne, previše smo motivisani, previše nam je stalo da bi ležerno doživljavali svoju ulogu.

Da li ste nekada poželeli da odustanete?

Jasno je da smo nekad umorni, da je nekada naporno, da zahteva mnogo truda, ponekad se osećamo preopterećeno. Ali nikad, nikad nismo poželeli da odustanemo. Previše je važno da bismo jednostavno odustali – ukoliko od nečega zavisi budućnost proizvodnje hrane, ali i budućnost ljudi u ruralnim sredinama, nemate opciju da ustanete jednog dana i kažete da vam odjednom nije bitno. Previše je i zanimljivo, dinamično i kreativno – naša akitivistička priča ima i elemente kolekcionarstva i istraživačkog poduhvata. Pored svih izazova, izuzetno uživamo u razvoju inicijative, kontaktu sa ljudima i finalnim rezultatima. Na putovanjima ćete nas lako prepoznati – na pijacama smo i tražimo lokalne semenke. Zavirujemo u bašte kroz ograde i fotografišemo stara stabla. Iz torbi nam u centru Beograda vire čitave veze paprika. To je sve banka semena i divno je.

Najznačajniji trenutak, odnosno trenutak u kom ste pomislili da je vredelo truda?

Naša izložba starih sorti jeste momenat kada su rezultati odjednom vidljivi i kada sa svim ostalim posetiocima gledamo te stare sorte i uživamo. Kada pričamo na izložbi sa ljudima iz ruralnih sredina (odakle smo i mi) i vidimo njihovu sreću što su prepoznali jabuku svog detinjstva. I sad – kada vidimo mapu lokalnih banaka semena, kada znamo da se sve razvija i raste!

Možda je jedan od najupečatljivijih momenata bio kada smo čitali jednu stručnu studiju, gde su bile navedene 3 stare sorte voća, ali je navedeno da su one, nažalost, iščezle. Čitali smo taj tekst i odjednom vidimo da prvu sortu imamo očuvanu, pa drugu, pa treću! Danima se pričalo o tome, mnogo smo bili uzbuđeni zbog tog podatka. Shvatamo da smo uhvatili poslednji dah prošlosti i možda poslednji momenat da spasemo ta stabla. Tu smo postali svesni koliko toga smo uradili i koliko dobro.

Po(r)uka budućim aktivistima…

Za bilo koju aktivističku priču smatramo da su ključne vrednosti i stavovi, kao i ZAŠTO nešto radimo. Motivacija je nekad veća, nekad manja, nekad je nema jer je aktivizam zahtevan i teško je nekada ostati motivaciono u plusu. U tom momentu, “zašto” je važno da nam pruži širu sliku i da nas opomene da nismo tu zbog pojedinačnih aktivnosti koje nekada idu, a nekada ne idu od ruke, već zbog krajnjih ciljeva koji moraju biti vrednosno utemeljeni. Takođe, nijedna aktivnistička priča nije “mala”. Nekad je potrebno samo krenuti od svog dvorišta, svoje reke i svog parka. .

Podrška kroz promeni.rs nam je značajna zbog..

Kada smo se pojavili sa ovom temom, nismo znali šta da očekujemo – da li će iko razumeti šta želimo da radimo, koliko će ljudi da prihvate ideju lokalne banke semena. Promeni.rs je prvi prepoznao našu ideju i iskomunicirao svojom podrškom – “to što vi radite jeste važno i mi to shvatamo”. Za mladu inicijativu to je neprocenjivo! Mi smo kroz tu podršku izgradili inicijativu – od osnivanja i grupe ljudi iz Mionice koja bi nešto probala da uradi, do zaista jedne ozbiljne organizacije koja može dosta da ponudi celoj Srbiji. Ovo nije samo finansiranje aktivističke priče, već osnaživanje na suštinskom nivou shvatanja i razvoja aktivizma.

Pogledajte u nastavku kratku video priču o ovom udruženju.

Očuvanje starih sorti i širenje njihove proizvodnje i dalje je primarni cilj Lokalne banke semena koju je je prošle godine osmislio i pokrenuo Ekološki pokret „Okvir života“ iz Mionice. Kako kažu, gotovo svako ko je nekada probao ukus i osetio miris neke stare sorte voća ili povrća, želi to opet da iskusi. Upravo zbog toga oni žele da autohtone sorte vrate na srpske trpeze, ali i da ih ponude stranim i domaćim turistima u sklopu razvoja agroturizma, koji je u svetu sve popularniji.

Lokalna banka semena, osim u Mionici, dobila je svoje „ekspoziture“ u Moravičkom, Zlatiborskom i Pirotskom okrugu, a cilj je da se ona raširi po čitavoj Srbiji, kako bi ljudi razmenjivali kulture iz svih krajeva naše zemlje.

„Interesovanje za ovu priču je iznad svih očekivanja i drago nam je da se javlja mnogo mladih ljudi, koji su odrasli u velikim gradovima, jer žele da počnu da se bave baštovanstvom. Epidemija koronavirusa nam je dosta pomogla u tome, jer su ljudi shvatili da prave vrednosti nisu u materijalnim stvarima, da vam skup automobil ne može pomoći u ovakvim situacijama, i da jedino čemu treba da se posvetimo jesu sopstveni mir i zdrava hrana. A zdrava hrana upravo leži u starim sortama, a ljudi su zainteresovani jer su shvatili da one ne moraju da se prskaju“, priča Ivana Petrović iz Ekološkog pokreta „Okvir života“.

Najveće interesovanje, kada su u pitanju stare sorte žitarica, vlada za sortom kukuruza osmak, koji daje izuzetno slatko brašno od koga je proja jako uskusna, tvrdi Petrovićeva.

„Iako je došao iz Amerike, ovaj kukuruz je postao omiljen u narodu, i to naročito žuti osmak, koji ima malo bogatija svojstva od belog. Što se tiče povrća, paradajz je omiljena biljka u narodu i ljudi najviše pritužbi imaju na paradajz sa pijaca. Upravo zbog toga smo ovu godinu posvetili umnožavanju paradajza i obezbeđivanju dovoljne količine semena za sve koji žele da ga gaje. Što se tiče voća, jabuke i kruške su uvek u fokusu, ali u Kolubarskom regionu šljiva i malina imaju izuzetno značajno mesto. Jabuka i kruška su najzastupljenije, ljudi ih najviše jedu i mnogi nam kažu da je, nažalost, ono što kupuju uglavnom bezukusno i nema nikakav miris, da može jako dugo da stoji a da ne istruli, što je dokaz da imamo problem sa korišćenjem hemikalija u proizvodnji“, upozorava naša sagovornica.

Ona predlaže svakom ko želi zdravo da se hrani, namirnice nabavlja na manjim lokalnim pijacama, na kojima mnogo češće mogu da se nađu stare sorte. Kako kaže, u Beogradu ih ima retko i uglavnom mogu da se nađu jabuke kolačare ili kruške visuljke. Još je bolje da svako nađe svog malog proizvođača, tako što će se posvetiti istraživanju lokalnih gazdinstava, u čemu može da im pomogne to što je sada turistička sezona fokusirana na domaći turizam. Na taj način će ljudi sebi obezbediti zdravu hranu, ali će i ojačati tog malog proizvođača, kako bi imao motivaciju da nam i dalje pravi zdravu hranu.

Veliki planovi za ljubitelje autohtonih sorti

„Nastavljamo sa mapiranjem starih stabala sa urgentnim intervenicijama. Postoje stara stabla koja još uvek rađaju, mi ih u šali zovemo ’babe koje rađaju’ i naš cilj je da ih umnožimo ako su pred izumiranjem. Ako su prestale da rađaju u poslednjih pet godina, to je znak da hitno moraju da se prekaleme“, priča Petrovićeva.

Pored toga, nastavljaju sa razvojem Banke semena, jer je, kako kaže, jako bitno da sve banke rade na sličan način, ali i da sarađuju.

„Ove godine želimo i da započnemo temu komercijalizacije, odnosno da vidimo šta možemo da ponudimo ljudima iz grada, koji je to kvalitet, šta će biti pogodno za masovniju proizvodnju. Jako bitan aspekt je mapiranje na Staroj planini, gde ove godine planiramo da napravimo malo ogledno dobro, odnosno kolekciju sorti iz lokalne sredine, da bi ljudi mogli da uživaju u njima i uzmu kalem grančicu, ukoliko im je potrebna. Nastavljamo i sa slanjem semena starih sorti, tako da za jesen spremamo nove pakete“.

Prema rečima naše sagovornice, svaki kraj ima svoje specifičnosti kojih treba da se drži. Ne treba svi da gaje sve, bitno je da postoji geografska specifičnost, jer je to osnova turizma koja se bazira na lokanoj gastronomiji, odnosno agroturizma, koji je u svetu sve popularniji.

Ekološki pokret „Okvir života“ planira i dve besplatne škole kalemljenja, na Staroj planini i u Mionici, a njihov osnovni zadatak jeste obuka ljudi iz malih gazdinstava da prekaleme sorte na svom imanju, a to su znanja koja su jako bitna za održivost lokalne banke semena. Ljudi koji imaju stare sorte mogu da se jave Ekološkom pokretu Okvir života, a o njihovim aktivnostima mogu da se informišu na fejsbuk stranici ove organizacije.

Ljudi sa sela su vrhunski genetičari

Biolog Petar Popović smatra da je svaka sorta jabuke i kruške oduvek imala veliki značaj za čoveka, bilo da se izvozila, sušila, koristila za pite ili kolače.

„Srpski seljak je genetičar i u pitanju je vrhunska genetika. On je godinama sebi odabirao voćku prema podneblju i svojim potrebama. Sve ostalo što je sada na sceni jeste hemija i ogroman trošak intezivne nege“, upozorava Petrović.

Od starih sorti šljiva on ističe petrovaču, belovaču, crvenu ranku, bolujaču, metlaša, i to su, kako kaže, izuzetne rakijske šljive.

„Požegača ima nekoliko klonova, koje su industrijske šljive, koje je šteta stavljati u rakiju, jer daju kvalitetan pekmez, suvu šljivu i druge proizvode od šljive. Što se jabuka tiče, postoje zimske, zatim kolačara, tikvaja, slatkača, zelenika i druge, i svaka ima svoju osobenost – neke su slatke, neke kisele, neke mogu dugo da opstanu, na primer zelenika i slatkača mogu da stoje do maja“, priča Petrović.

On ističe i stare sorte kruške kojih ima dosta, kao što su arapka koja može da naraste i do kilograma. Bakvača se suši i dobra je kada ugnjili. Ima i mnogo letnjih: vidovnjača, ilijnjača, a mitrovača je karakteristična po tome poslednja uzri.

„Seljaku je bilo dovoljno da ima jedno drvo petrovače koje ima skoro celog leta, ali je bilo više zimskih sorti, koje može da napakuje za zimu. Ali najbitnije je to što je sve delio sa životinjama koje ga okružuje. Filozofija srpskog sela je da vi od životinja uzmete nešto iz prirode, bilo da je to žir, šipurak, šumsko voće ili lekovito bilje, a onda im posle vratite nešto drugo. Pa pola oraha pojedu veverice, ali to nije važno, čovek zasadi više stabala, pa bude za sve“.

O Lokanoj banci semena

Lokalna banka semena nastala je 2019. godine, zahvaljujući grantu Nacionalne koalicije za decentralizaciju u okviru projekta „Tvoje mesto u Srbiji“. Predstavlja koncept gajenja starih sorti na farmama. To znači da se te sorte gaje aktivno, ne čuvaju se u frižiderima i zamrzivačima, već se svake godine seme sakuplja, daje se građanima i vraća se nazad. Sama banka semena ima zadatak ne samo da sačuva stare sorte, nego i da ljude motiviše da se time bave, da sorte raširi što više i da ih vrati na naše trpeze, objašnjava Ivana Petrović.

autohtone sorte Ekološki pokret "Okvir života" Lokalna banka semena mionica

Ivana Petrović, Okvir života: Seme se mora posaditi da bi dalo ukusne plodove

Lokalne banke semena žele da vrate stare sorte na trpeze i ponude ih turistima