Čovek koji deluje u skladu sa ljudskim pravima i javnim interesom daje pozitivan doprinos za razvoj svog životnog okruženja. To okruženje može da bude usko vezano za lične aktivnosti (npr. radno okruženje u različitim oblastima), a može uticati na život celog društva ili pojedinih grupa (npr. života sredina ili institucionalni i pravni sistem države).

Po pravilu, delovanje na šire okruženje se odvija udruženim snagama, kroz neformalne grupe ili udruženja. Značaj takvog čoveka prepoznat je na međunarodnom nivou i dobio je naziv branitelj ljudskih prava (Human Rights Defender). To je bilo potrebno, jer se delovanje branitelja često suprotstavlja nelegitimnim interesima jakih aktera, pa im je neophodna jaka institucionalna podrška. Onda kada jaka institucionalna podrška i zaštita izostane na domaćem tj. nacionalnom nivou, tada je zaštitu neophodno potražiti izvan granica svoje zemlje, u okviru regionalnih i međunarodnih organizacija i zajednice. Konkretni mehanizmi zaštite branitelja ljudskih prava razvijaju se na početku 21. veka, na univerzalnom nivou. Deklaracija o braniteljima ljudskih prava koju je 1998. godine usvojila Generalna skupština Ujedinjenih nacija postala je osnov za razvoj zaštitnog mehanizma na nivou Ujedinjenih nacija, ali i regionalnih organizacija OEBSa, Saveta Evrope i Evropske unije. Ovakva postavka je veoma značajna jer Deklaracija postavlja osnov za odgovore na pitanja ko su branitelji ljudskih prava (pojam branitelja ljudskih prava), koja su njihova prava, i od čijih napada se moraju zaštititi.

Ovaj rad je deo zajedničkih napora Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA), Nacionalne koalicije za decentralizaciju (NKD), Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) i Partnera za demokratske promene da podstaknu veće učestvovanje građana u odlučivanju kroz projekat „Građani imaju moć” koji podržava Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID). Stavovi izraženi u ovom radu isključivo su stavovi autora i ne odražavaju stavove USAID-a.

Publikaciju možete preuzeti OVDE