Analiza: Zaštita uzbunjivača – geneza, pravni okvir, praksa

Na koji način se država odnosi prema uzbunjivačima? Kako je tekao proces izrade pravnog okvira za njihovu zaštitu? Odgovore na ova pitanja nudi predsednik Civilnog odbora za zaštitu ljudskih prava i uzbunjivača, advokat Rodoljub Šabić.

Iako je u poslednjoj deceniji usvojeno i ratifikovano više međunarodnih dokumenata koji se uz ostalo odnose i na taj problem i izvršeno nekoliko intervencija u unutrašnjem normativnom poretku, a 2014. usvojen i jedan važan zakon sa pretenzijom da na celovit način tu zaštitu uredi, to ipak ni pravno a pogotovo faktički nije obezbedilo zaštitu na poželjnom i potrebnom nivou. U prilog takvoj oceni u kontinuitetu govore činjenice koje su evidentne u svakom od relevantnih segmenata a koje potvrđuju indolentnost i nespremnost vlasti da se iskreno i dosledno založi za to da se ta zaštita uspostavi i unaređuje.

Ovaj tekst nudi osvrt na:

  1. genezu pravne zaštite,
  2. postojeći normativni okvir,
  3. praksu.

Osvrt prvenstveno podrazumeva činjenice i statističke podatke koji se tiču uzbunjivača u užem smislu, dakle lica na koja se formalno odnose ili bi se mogle odnositi zakonske odredbe o zaštiti uzbunjivača ali se, neizbežno, u značajnoj meri bavi i odnosom vlasti prema drugim licima koja formalno nisu uzbunjivači, ali su branioci ljudskih prava, novinari istraživači, aktivisti civilnog sektora.

Ovaj rad je deo zajedničkih napora Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA), Nacionalne koalicije za decentralizaciju (NKD), Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) i Partnera za demokratske promene da podstaknu veće učestvovanje građana u odlučivanju kroz projekat „Građani imaju moć” koji podržava Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID). Stavovi izraženi u ovom radu isključivo su stavovi autora i ne odražavaju stavove USAID-a.

Pročitajte analizu OVDE

Publikacija: Uzbunjivači u Srbiji

Sa kakvim izazovima se sve suočavaju uzbunjivači u Srbiji, da li mogu da računaju na zaštitu i podršku, da li slučajevi na koje oni alarmiraju javnost imaju epiloge – saznajte u tekstu novinara i člana Civilnog odbora za zaštitu branitelja ljudskih prava i uzbunjivača Vuka Cvijića.

Uzbunjivači u Srbiji prolaze težak put, jer su često, umesto da dobiju podršku državnih institucija, izloženi progonu baš onih koji su formalno zaduženi za njihovu zaštitu. Veoma su retki primeri da se sudski postupci okončaju po prijavi uzbunjivača, a i u tim slučajevima prijavljeni funkiconeri nisu imali ozbiljne posledice. U slučajevima u kojima su se otkrića uzbunjivača odnosila na više predstvnike vlasti, nema primera da je neko osuđen. Takođe nema primera da nije bilo otpora prema uzbunjivačima, bez obzira da li iznose informacije o korupciji lokalnih inspektora zbog parking kazni ili ministara zbog trgovine oružjem. Trpeli su mobing, profesionalnu degradaciju i na kraju se, u najvećem broju slučajeva, suočavali sa otkazom.

U tekstu su navedeni samo neki od brojnih primera uzbunjivanja koji daju sliku odnosa prema uzbunjivačima u Srbiji. To su:

  • slučaj “Krušik”,
  • slučajevi koji se odnose na procese uzbunjivanja u Ministarstvu unutrašnjih poslova,
  • slučajevi koji se odnose na uzbunjivanje u javnim preduzećima i državnoj upravi;

Ovaj rad je deo zajedničkih napora Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA), Nacionalne koalicije za decentralizaciju (NKD), Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) i Partnera za demokratske promene da podstaknu veće učestvovanje građana u odlučivanju kroz projekat „Građani imaju moć” koji podržava Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID). Stavovi izraženi u ovom radu isključivo su stavovi autora i ne odražavaju stavove USAID-a.

Publikaciju možete preuzeti OVDE

Publikacija: Zaštita uzbunjivača u sektoru bezbednosti

Publikaciju možete preuzeti OVDE

Na koji način je zakonski regulisana zaštita uzbunjivača u sektoru bezbednosti, na koje prepreke oni nailaze, a kako se može unaprediti njihov položaj, pročitajte u tekstu pravnice i članice Civilnog odbora za zaštitu branitelja ljudskih prava i uzbunjivača Sofije Mandić.

Usvajanjem Zakona o zaštiti uzbunjivača 2014. godine, Srbija je po prvi put omogućila pravnu zaštitu uzbunjivača. Ova zaštita se ostvaruje u posebnom sudskom postupku. Zakon je usvojen 25. novembra 2014. godine, a njegova primena je počela 5. juna 2015. godine. Iz obrazloženja Predloga zakona je jasno da je usvojen zbog međunarodnih preporuka i obaveza Srbije, u prvom redu onih propisanih aktima Ujedinjenih nacija i Saveta Evrope. Zakonom je uređeno uzbunjivanje, postupak uzbunjivanja, prava uzbunjivača, obaveza državnih i drugih organa i organizacija i pravnih i fizičkih lica u vezi sa uzbunjivanjem, kao i druga pitanja od značaja za uzbunjivanje i zaštitu uzbunjivača.

Tokom petogodišnje primene zakona, građanima su postali dostupni praktični priručnici i saveti za primenu zakona. Istovremeno se odvijaju obuke za postupanje sudija i sudova u slučajevima uzbunjivanja. Praksa viših sudova, stvarno nadležnih za zaštitu uzbunjivača, je u sporom nastajanju. Nažalost, viši sudovi, kao ni Vrhovni kasacioni sud i dalje ne vode i ne objavljuju posebnu evidenciju o građanima koji su zatražili sudsku zaštitu u vezi sa uzbunjivanjem, štetnim posledicama zbog kojih su zatražili zaštitu, kao ni drugim detaljima postupka, poput ličnih svojstava lica koja su zatražila zaštitu. Dostupnost ove evidencije je presudna za ocenu ispunjenosti ciljeva zbog kojih je zakon donet. Kako ovi podaci nisu javno dostupni, nepoznata je struktura uzbunjivača, pa ni koliko njih su službena lica, zaposlena u sektoru bezbednosti.

Ipak, zaštita uzbunjivača u sektoru bezbednosti postaje sve aktuelnije pitanje u Srbiji. Sa jedne strane, sve je više osoba koje, iz profesionalnih i moralnih razloga, ukazuju na nezakonit rad institucija u sektoru bezbednosti. Praksa je pokazala da službena lica koja ukažu na nepravilnosti u radu, naročito organa javne vlasti u kojima su zaposleni, mogu da dovedu do izuzetno brze reakcije represivnog aparata, pre svega krivičnopravnog. Tako se ova lica najčešće suočavaju sa optužbama da su odali informacije koje su institucije u kojima su zaposleni označili različitim oznakama tajnosti, kao i optužbama da su postupali nesavesno i protivno pravilima službe. U tim situacijama, uzbunjivači odustaju od moguće sudske zaštite i okreću se isključivo krivičnopravnoj odbrani. Zakon o zaštiti uzbunjivača je, možda baš predviđajući takav ishod, predvideo posebnu zaštitu lica u vršenju službene dužnosti. Međutim, od donošenja zakona do danas mnogi aspekti ove zaštite su ostali nedorečeni i/ili nedovoljno dobro definisani. Upravo ova nedorečenost, zajedno sa nepovoljnom praksom, nas vraća na potrebu da ova rešenja još jednom razmotrimo.

Ovaj rad je deo zajedničkih napora Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA), Nacionalne koalicije za decentralizaciju (NKD), Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) i Partnera za demokratske promene da podstaknu veće učestvovanje građana u odlučivanju kroz projekat „Građani imaju moć” koji podržava Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID). Stavovi izraženi u ovom radu isključivo su stavovi autora i ne odražavaju stavove USAID-a.

Publikaciju možete preuzeti OVDE

Uzbunjivači u Srbiji – sami protiv svih?

„Onaj ko kalkuliše, on sigurno neće dunuti u pištaljku.” Tako dr Borko Josifovski odgovora na pitanje Istinomera da li bi, i posle svega što ga je snašlo, ponovo bio spreman da bude uzbunjivač. Nije, međutim, lako osuditi ni većinu koja, očigledno, kalkuliše, odnosno ćuti, praveći se da ne vidi drastične primere korupcije u svom okruženju, budući da, uprkos postojanju Zakona o zaštiti uzbunjivača, sistem ne štiti hrabre pojedince koji slede svoj moralni kompas i brinu o interesu društva.
 
O ovoj temi više možete pročitati ovde. 
 
Autorka teksta: Nikolija Čodanović
 
Fotografija: Printscreen Youtube
 

Publikacija: Pravo na slobodan pristup informacijama od javnog značaja

Publikaciju možete preuzeti OVDE

Na koji način je pravno pregulisano pravo na slobodan pristup informacijama od javnog značaja, kakvi problem postoje u njegovoj primeni i šta nas očekuje u budućnosti kad je reč o ovoj oblasti, pročitajte u tekstu advokata i člana Civilnog odbora za zaštitu branitelja ljudskih prava i uzbunjivača Rodoljuba Šabića.

Iako Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i danas predstavlja veoma solidan instrument za ostvarivanje prava javnosti da zna, odnosno za kontrolu javnosti nad radom vlasti, ipak je praktično na samom početku bilo jasno, a kroz petnaest godina primene postajalo sve očiglednije da postoji potreba da se on menja, dopuni, unapredi. Nažalost, podjednako je očigledna i vrlo zabrinjavajuća nespremnost vlasti da na tu potrebu odgovori na adekvatan način.

Tekst ukazuje na neke od brojnih problema na koje je petnaestogodišnja primena zakona ukazala, a čija je čija je specifična težina najveća. To su:

  • veoma veliki broj zahteva za pristup informacijama i žalbi povodom njih;
  • odsustvo odgovornosti za kršenje zakona;
  • problem prinudnog izvršenja rešenja Poverenika;
  • nekonzistentnost i narušavanje jedinstva pravnog poretka;
  • odnos vlasti, posebno Narodne skupštine prema instituciji Poverenika.

Ovaj rad je deo zajedničkih napora Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA), Nacionalne koalicije za decentralizaciju (NKD), Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) i Partnera za demokratske promene da podstaknu veće učestvovanje građana u odlučivanju kroz projekat „Građani imaju moć” koji podržava Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID). Stavovi izraženi u ovom radu isključivo su stavovi autora i ne odražavaju stavove USAID-a.

Publikaciju možete preuzeti OVDE