Feminizam nije „izum” porodice Rokfeler, kako se navodi u citatu koji kruži Fejsbukom. Tvrdnja o navodnom „poreklu feminizma” preuzeta je iz 15 godina starog intervjua pokojnog filmskog producenta i teoretičara zavere Arona Rusoa.
O ovome više možete pročitati ovde.
Fotografija: Canva
Autorka: Nataša Kilibarda
Kako bi skrenule pažnju na problem nasilja nad ženama, decom, ali i nasilja uopšte, grupa žena okupljena oko inicijative “Ministarstvo nenasilja” osnovala je protestni hor, kroz koji govorom, umesto pesmom, prenose lična iskustva žrtava nasilja. Inicijativa je započeta ove godine uz podršku Fondacije Jelene Šantić, a čine je uglavnom novinarke, psihološkinje, radnice, profesorke… Iz udruženja ističu da femicid treba sprečiti pre nego što žena strada. Problem nasilja nad ženama se, ocenjuju, promenio u smislu da se o tome više govori u medijima, ali je izveštavanje često i dalje senzacionalističko.
Plan je da protestni hor nastupa najmanje jednom mesečno, kaže jedna od članica ove grupe Jelena Anđelovska, sa kojom smo razgovarali na probi pred nastup koji ih očekuje uskoro u Novom Sadu.
“Protestni hor zamišljen je kao dramski hor, on nije pevački, on nije profesionalni, iako među nama ima i školovanih i muzičarki i umetnica, i svaka od nas doprinosi tu na svoj način. Plan je da mi napravimo takozvani pop-up, da se pojavljujemo u gradu, na javnim mestima, na ulici. Pratimo, naravno, slučajeve nasilja, i neke od žena koje su deo hora rade takođe u institucijama, u sudu, u školi, univerzitetu, tako da svojim snagama doprinosimo borbi, makar to bila ulična borba”, ističe Anđelovska.
Grupa je su učestvovala i naAutonomnom festivalu žena (AFŽ), u Novom Sadu.
“Festival je okupio sve žene koje se bave aktivizmom i nasiljem nad ženama i decom, ali i ostale pojedinke koje ova tema zanima, i koje su prosto želele da doprinesu kroz svoj angažman”, ističe Anđelovska.
Mnogo uličnih akcija koje su iza njih omogućile su susret aktivistkinja i teoretičarki, što je, kako naša sagovonica navodi, veoma redak slučaj.
“Mi znamo da se puno radi u teoriji, kao što se radi puno u aktivizmu odnosno socijalnom radu na ovim temama, ali taj susret nam je neophodan, i ta razmena iskustava, šta jedne od drugih možemo da naučimo, nije česta. Tribine su bile javne, još je bilo lepo vreme u septembru i početkom oktobra, pa su se sve dešavale zapravo na ulici, u centru grada. Teme su bile pozicije Romkinja, pozicije lezbejki, biseksualnih žena, transeksualnih i transrodnih osoba, onda pozicija žena sa invaliditetom, i njihov angažman u umetnosti”, kaže Anđelovska.
Na tribinama je bilo reči i o medijskom izveštavanju o nasilju a govorile su inovinarke RTV-a Tamara Srijemac i Milica Kravić, koje vode emisiju “Žene u kutiji”. Kako navodi sagovornica, na tribinama su učestvovale i studentkinje i studenti novinarstva Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Sem toga, održano je i veliko poetsko veče sa preko 10 pesnikinja iz razlilčitih gradova Srbije.
O problemu nasilja nad ženama u poslednje vreme se više govori u medijima, ocenjuje naša sagovornica.
“S druge strane izveštavanje medija je i dalje senzacionalističko i okrivljuje ženu. Kako ga možemo zaustaviti ja to, naravno, ne znam, ali ono što znam je da je stvarno odgovornost svih nas da reagujemo. Ne može svako na ulicu, ne može svako da radi protesni hor, nemaju ljudi ni vremena, moraju da rade nešto drugo, da zarađuju za hleb, ko može – može, to ne može svako da radi socijalni rad i ne može svako da radi u medijima, ali svako nešto može, i ono što možemo je da reagujemo kad vidimo nasilje, da ga prijavimo”, ističe Anđelovska.
Jedna od ideja jeste da između ostalog, pozovu ljude da se obaveste o svojim pravima, o mogućnostima za prijavljivanje nasilja i o obavezi da ga prijave.
“Ako prijavljujete policiji ne morate se predstaviti imenom i prezimenom. Ljudi to ne znaju, jer policija kada zovete i prijavljujete pita kako se zovete, ljudi ne žele da kažu, boje se, i to je razumljivo. Dakle, ne morate to da kažete, ali možete pozvati, možete prijaviti ne da možete, nego ja milsim da mi to moramo da radimo”, dodaje sagovornica.
Pravo na abortus, žene mogu izgubiti, što se videlo nedavno na primeru Poljske, posebno zbog pritisaka crkve, i ideje da žena nema pravo da odlučuje o sopstvenom životu i telu, kaže Anđelovska.
“Da li može da se desi u Srbiji? Ja mislim da se to sve dešava već, i da to sve već tinja svuda, kao što je tinjalo u Poljskoj. Ono što ja mogu da kažem je da smo budne, da smo prisutne, da ne damo, da nećemo dozvoliti tako nešto. Naša borba se odvija svakodnevno, to je sve jedna ista borba, to jeste jedna ista borba protiv nasilja nad ženama, i dalje uskraćivanje abortusa je deo te priče i deo napada na žensko postojanje, tako da, tu smo, radimo i ovo sve je deo tog otpora”, kaže Anđelovska.
Femicid je društveno pitanje koje počinje uvredama, tabloidnim naslovima, dnevnom diskriminacijom i dnevnim ponižavanjem. Kako ističe, to je poslednja tačka gde žene više nema, i mi tu ne možemo više ništa, ali pre toga možemo mnogo toga.
Nasilje nad ženama je tema kojom bi trebalo da se bave sve strukture društva, jer će samo tako žena biti osnažena da izađe iz partnerskog odnosa ili porodice u kojima trpi nasilje. O ovom problemu treba govoriti glasno, stalno i na način na koji će žrtva nasilja biti potpuno zaštićena, stav je Novosadske feminističke mreže. Članovi ove mreže će, u okviru festivala „Kultura nenasilja, program uživo“, oformiti protestni hor, koji će i nakon festivala skretati pažnju građana na ovaj važan društveni problem.
„Nasilje u zajednici nije dovoljno prepoznato i nije vidljivo, zato su nam potrebne kampanje, zagovaranje na lokalnom nivou za uvođenje novih usluga, kao i finansiranje tih usluga od lokalne samouprave zarad održivosti. Drugo, fenomen nasilja je zaista u eskalaciji, tokom pandemije beležimo veći broj poziva i sve dramatičnije slučajeve nasilja, među mladim parovima dolazi do ozbiljnih vidova nasilja. Sve to zavređuje pažnju i zajedničko angažovanje svih nas. Festival je način da se svi ženski centri i saradničke organizacije, saradnice i nezavisne aktivistkinje otvore prema zajednici kroz različite forme angažovane umetnosti, da prodrmamo teme kao što su rod, rodni identitet, pitanje uloge žene u savremenom društvu, kulture nenasilja, ali nažalost i samog nasilja kojim smo okruženi“, priča Ivana Perić, psihološkinja i koordinatorka SOS centra koji postoji u okviru Novosadske feminističke mreže.
Ideja jeje da se, ukoliko epidemiološka situacija dozvoli, festival održi krajem septembra i početkom oktobra, a planirane su mnogobrojne aktivnosti, od tribina, medijske redakcije, interaktivne izložbe sa glumcima koji interpretiraju priču osobe koja je preživela nasilje, pa do izložbe preduzetnica, odnosno svojevrsni ženski bazar, kao i anketiranje građana i građanki kako bi se ispitao njihov odnos prema temi nasilja i videlise koliko je razumeju i šta im je potrebno da bi je razumeli bolje.
„Protestni hor je forma koja je šira od festivala i nastala je i pre njega. U njega mogu da se uključe svi koji su zainteresovani i na taj način žele da daju doprinos u borbi protiv nasilja nad ženama i generalno za sva ljudska prava. On je zamišljen kao jedna interaktivna forma, gde će se trupa kretati i na važnim mestima u gradu, kao što su institucije ili mesta na kojima se dogodio zločin ili nasilje u porodici, naglas govoriti dramaturški tekst koji ima za cilj podizanje svesti o nasilju“, najavljuje Ivana Perić.
Prema njenom mišljenju, individualno je to zašto se i kako žena odlučuje da prijavi nasilje, ali da kada jednom donese odluku, u najvećem broju slučajeva je borbena i istrajna.
„Sa druge strane, imamo i korisnice koje se po više puta vraćaju u jedan nasilan obrazac, odnosno u porodicu ili partnerski odnos, a mi smo tu da ih osnažimo. Mi to prepoznajemo kao deo dinamike nasilja, tako da je to dosta individualno i zavisi od konteksta u kom se korisnice nalaze. Ako imaju podršku od porodice, prijatelja i društva, ili su ekonomski nezavisne, mnogo će pre doneti odluku i krenuti u proces, nego ako kompletno zavisi od počinioca i nema podršku“, kaže ova psihološkinja.
Iako imaju ogromnu moć, mediji je trenutno uglavnom ne koriste da bi pomogli ženama žrtvama nasilja, štaviše, često je koriste žrtve kako bi povećale rejting, bez obzira na posledice. Novinarka Prvog programa radija Radio-televizije Vojvodina Milica Kravić Aksamit smatra da bi, za promenu, mediji mogli malo i da pomognu u ovoj borbi.
„Svesna sam da marginalizovani mediji koji se bave osetljivim izveštavanjem ili vode računa o etici u izveštavanju imaju mnogo manji uticaj od štete koju učine tabloidi sa jednom naslovnicom na kojoj razvlače žrtve nasilja sa svim detaljima i govore o deci, umesto da najvećim mogućim fontom ispišu makar broj telefona na koji žrtve i svi koji trpe nasilje mogu da se jave“.
Iako se jeftina tabloidna štampa dosta čita, ova novinarka smtra da elektronski mediji imaju daleko najjači uticaj na stanovništvo i da, zahvaljujući ovakvim medijima, živimo u društvu u kome se promoviše nasilje. Sa druge strane, ne treba zanemariti da postoje izjave zvaničnika koji osuđuju nasilje u porodici, zakone, ali je činjenica da ništa nismo promenili u javnom i medijskom diskursu, kada govorimo o dominantnim medijima, smatra Kravić Aksamit.
„Mediji su dužni da, kada god izveštavaju o nasilju prema ženama, ne smeštaju to u neku crnu hroniku, maltene kao servisnu informaciju, nešto preko čega se lako prelazi. Neophodno je poznavati fenomen i svaki put kada se prenosi vest u kom god obliku, mora iza toga da stoji poznavanje priče. Nikada ne sme da se prebacuje krivica na žrtvu, što stalno viđamo, jako je bitno da se sakriva njen identitet i bitno je podsećati koje su obaveze svih nas, jer je celo društvo dužno da prijavi nasilje. Izveštavanju se mora pristupati ozbiljno, fenomenološki i svi moramo biti upoznati sa celom pričom, a ne da paušalno dajemo ocene, maltene kao da izveštavamo sa nekog događaja“.
Ova novinarka smatra da bi drugačiji pristup ovoj temi u medijima, kada bi bio globalan i kada bi postojale sankcije za neetičko izveštavanje, ozbiljno mogao da stane na put nasilju, koje je u ovom društvu postalo normalno.
„Mislim da bismo se tako, na neki način, obračunali sa nasilnicima koji smatraju da je to način komunikacije, ili rešavanje problema u porodici tako što mlatiš nekog ili ga maltretiraš psihički. To je trenutno utopija, ali kada bi se mediji pridržavali toga, mogli bismo da očekujemo da se onda svako u svojoj kući pridržava tih pravila“.
SOS ženski centar nastao je 2004. godine kao projektna aktivnost tadašnjeg novosadskog Ženskog centra, ali se izdvojilo kao udruženje koje je najviše prepoznato po uslugama SOS telefona, odnosno podške za žene i devojke koje su izložene nasilju u porodici. U međuvremenu su razvili savetovalište za podršku, pravno savetovanje kao eksternu podršku i posredovanje kao poseban vid podrške, gde ženi pomažu da ode i prijavi nasilje, obrate se drugim institucijama u njeno ime i uz njenu saglasnost. Želja im je, kako kažu, da razviju sistem vrednosti i modele ponašanja koji su deo kulture nenasilja.